Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 296

Б.-Х. ИСТОЧПИК

Св. 6 II 7

може без страха и на кољу. Ја сам га једном на свом ђогату без брпге пројахао. На ужпјим и опаснијим мјестима подигнут је на доњој страни зид који је висок неколико стопа и тим је путнику више обезбијеђена сигурност. Гле! на мене сад падоше зраци блиједог мјесеца! Кад сам на прозору стакло затворио, он тек промаљаше иза високијех брда, а сада се према прозору свијетли на плавом небу међу оним мнлионима небесних канђела. Па и пјевање по ђекојег кокота из села допире ми до ушнју. Ваља да завршим па одпочннем, а наставићу ако Бог да у трећем писму. Али гле како: Кроз стакло прозора мјесечина бл'једа Браћо моја мила, сад на мене гледа! Изгледа мн тужна ка' јесенске ноћи, Као мајка кад ће син јој у бој поћи; К'о што бјеше оно косовка дјевојка, С разбојишта кад се враћаше љепојка: Без лијепе наде од српски сннова, ПГто закопа судба сред бојна Косова. Та овђе је, браћо, у болани груди, Сјетп уточпште к'о игђе код људи. Ал' ћу и ја сада на починак поћ', Вама желим сладак сан, И од срца клнчем: браћо, лаку ноћ! II наздравље сван'о дан! Надао сам се да ћу заспати, па пошто ми се то нпје дало, — узмем да читам опис манастира Дужи у Херцеговинн од ученог књижевника г. Нићифора Дучића, архимандрита. Зауставио сам се на именима: Нектариј е Зотовића, јермонаха дужског рођеног у селу Домашеву у Љубомиру, и Теодосија Ногулнћа дужског игумана, родом из села Тврдоша код бившег манаетира Тврдоша, у Требињу. Ученн писац лпјспо прнча како су ова два мученика много претрпјели за српство и православље у својој витешкој домовпнн војводини светог Саве • и како заклетп Хришћански крволок Сабит паша Резулбеговић, Зотовића мачем прободе годпне 1807, а Погулића који је већ био измородављен у турским тамницама, опрости, те се повратн у Дужп одакле пође Богу на истину године 1812.

Ова ме црта до дна душе потресла и све живце магнетнчном силом уздрмало да сам знао сад је небпх читао. Биједни Србине, шта си трпјети морао, тпта лн и још трппш под управом дивљег азијатског звијера. Твоја вјера, твоја правда, и чила мишица била је само кадра, да те сачува широких и лакомих уста твог најжешћег и најмоћнијег непријатеља. То са слогом уједно, кадро је да те и у будуће спасе и да те прослави. Пошто ме је кашаљ поиустно, узмем псро и карту са малог асталчпћа, који је свагда код постеље, и напишем шљедеће: У спомен о. Нектарији Зотовићу, јеромонаху манастнра Дужи, ногннулом године 1807, у Требињу: Читајући причу а не много стару НТто си иретрпио радећ' на олтару: Риг' достојни синак славнн прађедова ЈБутих осветника злосрећног Косова; Као вјернн пастир Божијега стада, Крволок хришћанства које но ти зада; И смрт мученичку оче Нектарије, У груди мн срце јачом силом бије. . . . ДЈ. Кад те оно ерџба Сабит паше срете А за твоје радње узвпшене, свете, Тога црног врага у љуцкоме лику, Погубпт' хоћаше св'јету на впдику. Злоћом и пакошћу да земљу не трује, Поганим устима да на крст не пл.ује. Ал' ти сметну ријеч, оче Нектарије, Дичног Ногулића, оца Теодосије Мученика сриског, и вјерног пастира Игумана славног Дужи манастира: Кад бијасте скуиа дивни мученици, У гнуснога паше гнусној коњушници: . „Не уби га брате, за Бога милога! Без Дужи би тада осталп гветога! Дигли бн се Турцп па га опљачкали И живој га ватри по тада нредали, Калуђере браћу, мукама мучили, Док би евоје добре душе испуштили! Док се Божја служба у Дужп пропоја, Крвавог је доста српског пало зноја, Ради дивног Дужи не чнни то дјело, О љубезни брате, ја те молнм смјело! Ми умримо мирно нек остане Дужи, Да српским ранама још мелема пружп! Да убијеш пашу тим нас неби спас'о,