Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 466

Св. 11 и 12

Сутра дан 2/9 Ј±>. високопреосвештенство из својих }>азлога, немогав дуље времена овђе оотати, почпс се спремати на пут. Пред долазак жељезнице ВВ. 15. II. поздравпв се са домаћином и благословив дом и дјечину домаћинову, кренс се на колодвор, уз пратњу грађанства, свештенства и звонење звона. На колодвору II). В. П. дочекао је гоеп. барон Вимер са г. порезником. Његово високоиреосвештенство, поздравивши се са својпм свештенством, грађанством, те са г. бароном и г. порезником, и подјелив свакоме присутноме свој Архијерејски „благослов", уз бурно клицање народа „жпвио" и „здраво" и „весело 1 ' путовао свети владико," у иратњи проте Зечевића н протођакона „митроноени старац" Архнпастир Дабро-босански г. 'Борђе Николајевић, крене на срећно путовање „ко јкоа пи".

Г о прп освећењу споменика митрополита Леош Тужни з6ој)с! Ријетки су ово, те врло })ијетки случајеви, кад се овако синови кршне Херцеговине земље пз свих крајева, састану под кровом овог Бозкјег храма. Па шта је ево сад нас повело, да се уједињени овако сакупимо? Чптам на мутном челу вашем, мила браћо, неку невеселост, осјећам из груди ваших тужне и дубоке уздисаје. Шта нас наћера па ову заједничку тугу ? Сјећање на нашег незаборављеног митрополпта Леонтија растужило је срца иаша и довело нас у овај свети храм, да одамо своје синовље признање и поштовање овом велнкану н родол>убу нашем. Српски роде! Сјетпмо се оног дана назад двнје године, кад иза густих и тамнпх облака, који се вијаху над православљем у војводини светога Саве, иза оне велнке и тешке помрчнне што пас прекриваше, сину и над нама зрака свјетлости, те кад нам прије застрто сунЦе указа своје всОело лице. Сакупи се тад у овај свети храм мноштво свијета из свих крајева наше зеМље, иуна радостн, весеља и одушевљења, да пос.шје 112 година види опет на архијерејској столици Србнна митрополита, сина ове земље заслужна и достојна -швјека. .V таком заносу до1)С народ да га свесрдно поздравн п да се помоли Богу и за-

Ето тако се у главном провела, ова рјетка „Духовна свечаност" „освећења новосазпдане сргтске цркве прједорске", чија ће мпла успомена у срцу Свакога Србина прједорца дуо-л:о урезана и у ладни гроб однешена бити. Пз овдје— ако и невјештог описа, видити се може, да су сви од први насељеника прједорски, па и данашњи становници гра/јани прједорски, свјеснн и заузети били за своје јсдинс и највеће светиње: свету цркву и сриску школу. Дај Боже! да се и сви млађи српски нараштаји буду угледали, на своје етаре иредке у погледу љубави ирема: српској правоелавној цркви, српекој школи п народностп ерпској. Један од присутних Зборача.

> 0 ]) ија Радуловића у Мостару 14 октобра 1890. хвали СведМогућем Творцу, што је Његовим промислом удовољено жељи народној. Православна црква бјеше тада неуређсна, а српски народ херцеговачки жељан искрена архипастира, радосно прими к срцу овај сретни догађај, кад се наименовањем Њ. Величанства цара и краља Франц Јосифа 1. а потврдом и вољом васељенског патријарха на владичанску етолицу узвисп онај, кога сва Херцеговина онако жарко љубљаше п поштоваше. Тај дан уроди најљепншм надама за будућност ове земље, народ се осјећаше сретним иза толиких пскушења и невоља, јер при овом слатком трсгЕГутку свак бјеше заборавио тешку прошлост. П светн Саво као да тад говораше са небесних внсииа: Јадна војводино моја, народе мој, доста је туђин сметао напретку твом, измолио сам на вас милост Преблагог Творца, сад само до вас стоји. По овнјем рнјечима покојни Митрополит разумијеваше свој положај, увиђаше он велики рад, што га је као родољуба архипастнра чекао. Много је оп намјеравао а још више желпо учинити добра своме роду, за кога' је само и живно и све патње за њ као прави син своје миле отаџбнне устрајно сносио. Живећи од дјетињетва у своме народу, добро је познавао све потребе његове, знао је шта треба