Bosansko-Hercegovački Istočnik

тр. 14

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

или правом граду, гдје само — по народнои предању — улазаше и стајаше еам Херцег Стефаи с иородицом и највећим пријател.има. РТзсзипа величина сада не може се тачно опредијелити, јер је рушена и пограђивана, гдје је год. 1763. за босанскога валије Мандован-паше, или како га историја биљсжи Малован Али-паше окренута душнном но ширтш негдашње цркве, те јој је сада дужина 7 м. (с тријемом 10 м.), ширнпа 5 м, а висина зависи о етрмини мјеста. Та дужииа садање џамија, била је ширина херцеговс цркве, гдје се у размаку од 2.50 м од источног зида познаје дио лука од олтара, а од предњег (западног) зида лежи громила камења под џамијом. 1 ) По томе је црква^* била исгоку окренута, те православног типа, глто и народ тврди. Натписа данас нема никаква, а и ако је био, он се рушењем загубио и пропао. Кад је Самобор пао, а веле да га је заузео султан Бајезид П. (у поч.етку своје владавине око год. 1481.—1483.), одма је окренуо „херцегову цркву" у џамију, те се н данданае зове „Бајезидова џамија", илп „џамија султана Вајезида II." Свештеника херцегове цркве потурчи, да му повластице над џаминеком земљом и „имамски берат", да служи тој џамији. У тој се породици очувало имамство до данас, а с новим имамом добивао се и новн „имамски берат," да их је данае код садањег старца имама, МулаОсманаравно „шеснајест" (најстарији Бајезида II.) а та се породица зове „Имамовићи", што би код нас значило — „Поповићи". Нови садањи имам, син ихтпјара Мула-Османа, а то Мула-Абаз нема „имамског берата" — он је прекинут окупацијом !. По томе се види, колике је важности „херцегова црква", а кашње „Бајезида II. џамија" на Самобору, о којој сам ја у наведеном чланку оиширно проговорио, гдје су и сами султани у Дариграду за њу знали и „берате" издавали . . Она је и сада узгор; једина је, која се бијели међу рушевинама великог, пријестоног и најславнијег града јуначких војвода: Сандала и Стефана. Она је читава; стрши и данас у самоћи и пустнњи, удал^ена од села врх клисура и врлети, те ће стршити још дуго и дуго и казиватп Ј ) Ово нека послужи г. Ђ. пл. Стратимировићу, гдје вели: 1\осет је иа 181;оспој в1гаш о1згопак, а па 2ара(Зпој хагауапак, 1о «и уга!а то«-]а 1)Ш 1ек 8а карас!а и (31С!) — „Глас. зем. муз.," 1891. П. стр. 130. Овдје је обратно: равањак је је са истока а стрмина (и још каква, што је и узрок, да се црква оборила!) са запада, па су ипак врата од запада, а олтар од истока, јер је тако тип правосл. цркве изискивао! . .

читавом свијету, коју вјеру исиовиједаху стари господари јуначког Самобора — породица Хранића!. Она нам свједочи чија је црква код Горажде; она нам јаено тврди истину натпиеа, иа с тога ћу о њој и престати, а прећи на друге двије херцсгове цркве : — још два ирилога. Већ сам споменуо госп. В. В. Вукасовића, да и он једну цркву наводи, а опет у славном граду породице Хранића — „кланцу јадиковцу Вратару" у Сутјески између Гацка и Фоче („Бос. Вила," 1890. стр. 306.). Туда сам пролазио два пута: у јесен год. 1889. и 1890., па ми је добро позпато то мјеето — највећи богаз херцеговачки. И н>ега наводи г. Др. К. Ј. Јнречек у своме дјелу на више мјеста, а на стр. 75, — 70. опширно опнсива, те га назива „8сћ1овв Vгаћгг" (тврђава Вратар); На томе мјесту наводтг, да ]е год. 1533. ЕатТЈегИ видио два града {ужех „ са.81е11е1а"), од којих један бијаше норушен, а други се још добро виђаше и „Вратцом" се називаше. Тај се град (Вратац, Вратар) и данас иознаје на клисурама, што стрше над лијевом обалом Сутјеске, а испод њега је с југо-западну страну „подграђе" (впћнгМит) бпло, што ми иричаше сељаци, да је до скора ту село стајало. Зидине се н сада познају, но готово су у птуму зарасле. Други град — на десној страни Сутј еске, зваше се „Тољевац". И о њему је говор на 76. стр. горњега дјела а у примједби 255.. гдје се вели: „Г >1е8ев То1јеуае тпгб. 1452. иећеп Уга1аг оЈепашЦ. 1 ) 7/ томе Тољевцу бијаше „црква херцега Стефана", која сада лежи у громили камења Тољевац данас ондешњи народ назива по негдашњој цркви херцега Стефана — „Црквице".

*) Сличан овоме Вратару има један и код трговишта Доње Праче у долини ријечице Праче, иритока Дрине, гдје се с обје стране ријеке дижу клисуре, које затварају џаду сарајевср'у и чине клапап, јадиковац. На лијевој клисури, која стрши из воде, пружају се рушевине негдаП1н>ег града „11авловп;а", кога ]е, катсо се мисли, сазидао Паво Радиновић (у 1415.), те за шегова сина Радослпва држи се, да је био, као „нови град у Прачи" 'N0111 ш Ргага.) По „2егш" био је овај град 1550 г. порупген и\запуштенТ(Јртречек стр. 38, 85.), а по народном предаљу зау?ео га је „Јахија паша", који је међу везирима босанскијем на 8 (10.) мјесту год. 1479.—1480., те би за љега и био порушен, а то па измаку ХУ. впјека. На десној обалЈ- "дижу се клисуре, а па њима рушевине од града „Соколина." Ове би Соколине можда биле опај Радославов ,Доп1 т Ргага", а не Павловац. Рушевине од оба града и данас се добре познају, а стоје једна прама другој, као и у Сутјески: Вратар и Тољевац (Вратар п Црквице.).