Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 1

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 41

Св. Сава препоручио нам је да чувамо нашу св. православну вјеру, нашу народност и миле обичаје српске. И заиста видимо, да су наши стари претди добро тај аманет сачували, и да је српска држава прво мјесто заузимала међу просвјећенијим државама у Европи, а особито за владе силног цара српског Душана, достигла је држава српска највећи ступањ славе и величине своје. Пошље смрти Душанове почела је српска држава опадати, и то тако нагло, да за неколико десетина година сасвим пропаде. Ноштајетоме био узрок те пропадз српска царевина? Све неслога, да је Бог убије, која наста свуда по српским земљама; а особито се показа црна завист и велика мржња на пољу Косову међу српским великанима, кад дођоше непријатељи из Азије! Знаш ли оно на пољу Косову, кад загрмље па се наоблачи, гром погоди дворе Лазареве; Вук издаде а Обилић паде, и погибе српски цар Лазаре?! . . . Па ђе се највише сачувала св. православна вјера? Највише у црквама и манастирима, што их подиже св. Сава и други родољуби српски. За то вас позивам, љубезна браћо, са овог мјеста, да бољу пажњу обратимо на наше св. цркве и школе, јер црква и школа тако стоје међу собом у тијесној вези, као што стоји душа са тијелом, а и једна и друга спрема човјека за вјечни и блажени живот. Па пошто се знање добива прво у школи, то су нам школе од велике потребе, исто тако, као јело и пиће. Школа је нужна за то, што човјек без ње код очију не види, код ушију не чује; даље, свијет му је овај без школе само затворена књига, нема правог појма о Богу, јер му је разум помрачен. Школа је најмоћнија светиња на овоме свијету, она је сила, којој се на пут стати не може; она је пламен, с' којим се спаљују највише непријатељи; пламен, који нам најбоље свијетли и у најцрњој номрчини; пламен, који нам свијетли на стазп овоземног живота нашег. Школа нам дава ваљане свештенике и учитеље,' тежаке и трговце; она је темељ народног напретка, и бедем, који га чува од нснријатеља. А 3. Ј. Јовановић испред дјеце говори: Дижите школе, дјеца вас моле, јер има л' горега срама и стпда него своме чеду не дати вида. Ето свјетлост свијету се спрема, а ваш иород да очију нема. Скини ми, бабо, са чела облаке, не дај ме, бабо, у просјаке. — 0 мпли очеви и ви

драге матере, та смилујте се на вашу дјецу, на њихову невину душу, која је жедна наукеЈ избавите их мртвила, које нас од Косова гњечи. Немојте да вас ваша дјеца проклињу у потоња времена. Испоредите вашу дјецу са другијем просвећенијим народима у Европи. А у првоме се реду иште од тебе, српска мајко, јер си ти кадра у твојим грудима и колијевци одгајати Милоша и Марка, и нама га даровати. Они народи, који не подижу шкоде и нестарају се за просвјету своје омладине, на којој сва будућност постоји, све већма опадају, и други народи над њима господаре. Као што говори славни пјесник црногорски П. Петровић II.: „Мањи поток у већи увире, а код њега своје име губи". Па будимо, браћо, сложни, потпомажимо један другога као браћа и синови једног оца небесног, љубимо нашу свету цркву, у којој је Христос оставио сва небесна блага, с' којима се може заслужити вјечно блаженство, у којој невидимо дјелује благодат св. Духа, која нас облагорођава да смо свјеснп сами себе, да можемо познавати Бога као створитеља свога. То нам је прва и највећа дужност. А друга: да будемо вијерни поданици његовом величанству цару и краљу Франц Јосифу I. и његовијем свијем претпостављеним нам властима. Но сад, љубезна браћо, сабрали смо се овђе у ово срп. прав. богосл. смјемениште, да прославимо нашег највећег апостола српског, св. Саву, за његова безбројна добра, која је учинио роду српском. Али се он достојно слави код пријестола оца небесног, а ми ћемо га славнти овђе на земљи, колико је могуће од наше стране, и то долазећи овако сваке године на његов дан у св. цркве и школе да му благодарне молнтве принесемо. Желим вам, браћо, од свега срца да и у будуће тако продужите. А сада помолимо се еви св. Сави, да нам буде највећи заштитник душама нашим пред Богом. — Амин." Затим су питомци отпјевали: „Ускликнимо с' љубављу светитељу Савви". . . У течају говора бесједе, посматрајући прнсутни народ, видио сам да низ лице једног сиједог старца теку сузе, а на дицу му могаше читати: Тако синци Херцег-Босне, Тако наше узданице,