Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 61

Св. Саво 7 први архијеиискои српски. Са кратким прегледом историје српске цркве до XII. вијека. Говорио поп Јован Гргуревић, на пркој светосавској бесједи у Љубушкоме 14. јавуара 1892. год.

Поштована господо! Данас мм, Срби елавнмо свога светитеља Саву Немањића и од ове славе немамо значајније нп милпје. Славећи св. Сиву славпмо нашу народну свијест, која није од вазда била овака, као што је дапас, јер нма важан и за нас поучан свој историјски развитак. Нпкаква сс истина није развила ни усавршила без борбе н прптиска, па тако ието и наша народна српска свијест није олако нрошла, него је кроз многе внјекове, многе и неисказане борбе лоднијела и претрпила. Као што је Бог, Отац наш небески спремио Свога јединца, Исуса Христа. да преко Нзега утврдн на земљи своју небеску Истину, исто је тако и св. Саво родио се међу Србима на то, да утврди у своме роду српску народну мисао и идеју. Св. Саво, међу нама Србима установио је народну црквену јерархију, подигао многе цркве и уз њих оснорао српске школе, а то су огњишта, на којима се народна свијест распирује, или баште, у којима се истс најбрижљививије његује и усавршује. Овакова црква и школа у исто доба је и најјачи бедем народне свијести, противу које војевати била би лудорија, јер се никид и никаква успјеха учинити не би могло. На српску народну свијест много стотина година ратовао је Исток и Запад, т. ј. Цариград и Рим; из Цариграда јуришало се највише на политички живот српскога народа, а из Рима на црквено-просвјетни. И тек у ХП. вијеку кад бпјаше највиша бојазан овладала, да нејака и малена српска. струја на вијекове не распрсне се о огромне цариградске и рпмске брјегове, Бог даје Србима два човјека, оца и сина, Немању и св. Саву, да први утврди српску државу, а други српску цркву. Са св. Савом у ХП. в. помоћу цркве и школе српска народна свијест излази на поприште као побједитељица, и то је најзнаменитији чин у свој историји сропскога народа. П. г. Овђе је ево вечерас прва прилика, у којој овако опште и свечано скуписмо се да прославимо овога нашег великог светитеља Саву Немањића и прнмјернога богоугодника, па за то сам н одредио коју проговорити вам оЊему; али како га не бисмо могли разумљети без претходног прегледа српске цркве до ХП. в. то ћу вам

коју о том проговорити, али у кратко, молећи вас да будете стрнљеливи послушати ме. Српски народ грана је великога словенскога стабла; пз најприје жпвио је у заједнпцп остале браће Словена тамо ћа на сјевероистоку од пас, у иредјелима ријека Бисле п Дњестра. У вријеме великпх народннх сеоба прпје иетнајест и впше вијекова многи Словени почегае продпрати западно у Панонију, данашп.у Маџареку, а одавде крајем шестога вијска стално со размјестнш« по Бмлканском иолуострову, у земљама источпе римске империје. Источни дио овијех Словена врло рано, још у УП. в. прозове се Блгарима и то овијем случајем: једно племе турско-татарског поријекла именом Блгари освоје источне Словене п ш њпма се помијешају. Словени су од Блгара били далеко културнији народ за то п претопе их у се, т. ј. одрже свој језик и обичаје, и само име Блгари над свима одржи се. Средњи и заиадни Словени још за дуго остану, као Словенн п тек доцније међусобним борбама одрже се средњи под именом Срби а западнн — Хрвати. Словени нијесу сви на један пут заједно дошли у земље римске империје, него за читава три столећа долазило је племе по племе и покоравало се под власт византијских царева. Долазећи у нову постојбину затјецали су старосједиоце Трачане и Илирце, народе римскога поријекла, од којих један дио претопи се у Словене, а добар дио исели се у Дакију. Још из старе постојбине Словени су се дијелили на племена, у којима управљаше кнежеви и жупани. Врло марљпво радили су о земљи и занатима, а ратовали би само онда, кад би их каква велика невоља нагнала. Вредноћа Словена византинским царевима бјеше добро дошла, јер помоћу ње издршаваху најамничке војске и подмириваху огромне државне трошкове. Међу Словенима византински цареви држали су своје чиновнике, који су са народом немилостиво поступали и односили му н пошљедње средство за живот. Тешко је ово било Словенима подносити за то се стану комешати и по гдје који кнез и одупнрати цариградском господству. Него како је у источној империји било доста Словена у Ви-