Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

вота, а то се њему баш највише и допадало. И сад више, него икад заљуби се у Бога и у своје младо срце прими ове Спаситељеве ријечи : ,,Изке оставит дом, иди братију или сестри, или отца или матер — или села имене мојего ради, сторицеју примет и живот вјечни наслиједит" (Мат. 19. ст. 29). Знајући да га родитељи неће од себе пустити. договоривши се с калуђерима, замоли оца те га пусти у лов; а из лова побјегне у Свету Гору. Видећи родитељи да им Растко за дуго не долази из лова ожалосте се и пошаљу људе на све стране да га траже. Немања, познавајући душевне наклоности свога сина, ејети се да би лаво могао Растко иобјећи са калуђерима у Свету Гору, те изашље једног војводу са пеколико момака да га и тамо траже. Дошавши војвода с пратњом у Свету Гору, нађе Растка међу калуђерима, гдје се моли Богу, и одма по Немањиној заповијести ^илно на њ навали да се кући вратп. У томе Растко замоли војводу да се одмори и у манастиру преноћи па ће тек сјутра дан заједно се сви повратити, што овај и учини. Те ноћи се Растко искраде од пратње и замоли једнога калуђера, те га потриже у монашески ред и да му име Саво. Кадујутру војвода виђе младог калуђера Саву у црној калуђерској раси, изненади се и би му врло жао. Саво скупи своје свјетске хаљине и власи са писмом, те спреми оцу, а сам остаде у манастиру, носећи мјесто порфире црну покајничку хаљину, а М1есто скиптра крст у руци. Саво се и у калуђерству одликовав хришћанским врлинама и тиме био вазда најљепши примјер осталим калуђерима. Био је врло милостив, те много благо, које му родитељи на уживање спремаше, сиротињи дијелио, а сам бос је ишао, сув љеб јео и воду пио. Био је скроман, да никад за себе није какве части тражио; а вазда је вруће желио да његов народ буде сретан и да у њему узцвјета православље. Живот је најрадије проводио у строгом посту и молитви и читању св. књига. Често је пута писао писма родитељима, показивајући им у њима небесна блага у строгом хришћанском живату и утврђујући нх у чистој љубави према св. православној вјери. Савиним упливом Немања је по Србији подигао многе цркве и манастире, пажљиво тријебио сваку хришћанску јерес, па најзад са женом и сам се покалуђерио. 0 овоме најбоље нам свједочи и једно Савино писмо, које је пи-

сао своме оцу из Свете Горе, и које гласи: ,,внимајв земном царсјеви помазанпм апостолским духом, ти просвјетил својих људеј православијем, истребил јереси, разрушил јеси дјаволскаја кипишта, воздвигал јеси церкве к Богу. Ниње должно тебје нсполнит слово сина Божнја, које гласи у св. Евапђељу: Аште тко хоштет по мње ити, да отвержесја себе и возмет крест свој и по мње грјадет." По овоме писму, које се по краља и народ громовито свршавало у државној скупштини на Благовијести, 25. марта 1195. год. Немања се плачућп опрости са својим народом, владу преда свом најстаријем сину Стевану, и Вукана му да у помоћ и оп се у осамдесет другој годпни свога славнога, а патничког живота покалуђери у ман. Студеници, добивши име Симеун. У брзо иза овога Симеун са многим благом упути се и оде сину Сави на впђење у Свету Гору. Од овога блага, које Симеун донесе на Атон, Саво начини манастир „бјел Вилиндар у сред Горе Свете" за склониште српским иноцима. — Манастир овај и сад постоји, но на жалост и српску срамоту са свим запуштен и у бугарским рукама — Иза овога Симеун није дуго живио; изнурен од старости и великим и тешким државничким пословима умре на Савиним рукама; а кроз годину дана иза овога за многа добра и богоугодна његова дјела на земљи св. наша правосл. српска мати црква прогласи га за свеца под именом: св. Симун мироточац и служи му св. службу сваке године 13. фебруара. По смрти св. Симеуна браћа у Србији ни јесу дуго у мнру живљела. Папа није могао гледати српску државу као православну; свој прст свађе увуче међу Вукана и Стевана и они се „стану отимати о царство." Папа привуче на своју страну Вукана и обећа му дати краљевску круну. Добивши од папе у помоћ Маџаре, Вукан зарати на Стевана, прогна га са пријестола и сам се испод папине руке прогласн за краља Србије. Ушљед овога у Србији створе се веЛики метежи и несреће. Брацка српска крв немилице лила се на све стране. Грозота бијаше велика и нека немила слутња свакога обузимаше. Пропаст Србије бијаше на прагу, а маџарски хусари витлаху се по њој као нека страшила. Црни гласови о Србији просгираху се на све стране допирући и до Савпних ушију; плач сиротиње, цика мале дјеце и шкрипа зуби српских рање-