Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИВ

Стр. 113

умјесно бн било, да се — прије него се приступи раду и осим писмом исказанијех мнијења држи једна свештеничка скупштина, ако и не баш свега свештенства, а оно бар вишег дијела и искуснијех свештеника цијеле Архидијецезе. На тој скупштини имали би се потанко сазнати досадашгБИ одношаји између свештенства и народа, односно парохијалнијех прихода у сво] Архидијецези. Јер свакако ни у будуће не ће бити могуће у свијем парохијама с обзиром на народно материјално стање, које не долази само временом боље ни горе, него положајем, одредити једнак систем количином нити вретом парохијалнијех прихода. И због тога нужно ће бити, да се парохије подијеле бЗр у четири класе; јер као што се искуством знаде и види, макар да сваки свештеник има једнаку дужност, не врши је, и за то правије ће бити, које је већ и обично, да парохије од бољијех прихода припадају способнијим и заслужнијим свештеницима. Међу тијем опет онијем свештеницима, који буду на парохијама нижим, стојп на вољу а донекле биће и приморани што боље владати се, да прије дођу на парохије боље класе. Док би по селима непромијењено имао бити парохијални приход, ради полакшпце народу, већином у нарави, дотле у варошима имао би се вае или већином парохпјални приход у новцу узимати. Само варопш могле би свештенпку у новцу кроз општину плаћати његову дужност, пошто би оне т. ј. општине претходно од народа кроз извјесне рокове имале купити. Ово пак по селима не бп било могуће извршпти, а не би било ни практично, јер докле гођ свештеник има с народом рачуна чинити, дотле ће и у вишој љубави бити, јер су један другом обвезани, а ако пак и има нски пут, да баш због тога дође п до свађе између свештеника и парохијана, но то је појединост, па као такво што не смије бити опште правило. По томе ја држим, да би било управ штетно, све кад би иначе било могуће, за свештенпчки позив, да се свештенику с друге стране исплаћива, него из руку самог народа и у чем било. Јер кад би ма одкуд било свештеник своју плату потезао, а не из руку самога народа, т. ј. свакога парохијанина, онда би он у народу постао нека механична справа или просто машина — и престала би између њих обвезано-узајамна љубав.

Признати се мора, да је наше свештенство у сиромашном стању, али треба нам знати и то, да је немогуће да се успоредимо спрам другијех земаља у парохијалнијем приходима; јер нам то не допуштају наша каменита брда, која не ће нигда постати плоднијем пољима — „сиромашан народ, сиромашно свештенство." Но ипак уза све то, ми нијесмо у горем стању, него ли наша браћа у Далмацији и Црној Гори. Зло и добро, како до сада, тако и од еада ред нам је с народом братски дијелити. Но да ли је нужно, све кад би иначе било могуће, да сви свештоници, односно пароси, имају једнаку и голему плату? — Јер док један свештеник у вароши мора се пристојно обући и носити, као: фине мантије, ципеле и тд., онај пак на селу све кад би стно и могао носити се, као онај у вароши, не би требадо, па за то он не ће ни потрошпти не само у одијело, него ни за што друго, као онај у вароши. Парохије пак нпкако не би се смјеле добивати по нашљедству, као што је то до сада било, нити по каквој протекцији, него једино слободним избором дамаћина или општине од цијеле дотичне парохије, пошто би се претходно отворио иреко ду ховне властн стечај за свештеника на извјесну парохију. Кандидати пмали би бити наши Херцеговци свршенн богсслови, добро оепособљени како у науци, тако и у владању, као п већ рукоположени и на парохију постављенн свештеници. Све парохије требало би поднјелити у 200 кућа, т. ј. овај број кућа без обзира на душе (чељад) да буде главна тачка броја; — а разумије се 20 кућа мање или више од овога броја кад бп то негдје ђеографски положај или неки други оправдани разлог захтијевао, изнимка морала би се допустити. У свакој парохији требало би за парохијални стан узети ередиште (центрум) цијеле парохије, у колико би то било могуће, јер ту мора бити и црква. У свакој тој средини иарохије требало би, да сва парохија начнни поред цркве парохи^алну кућу за свештеника, а за ово потребно ^би било од владе израдити новчану ирипомоћ нз земаљских ерестава. По тој средини, односно селу, треба свакој парохијн име дати, и печат црквенопарохијални под тијем именом од дотичне паро"