Bosansko-Hercegovački Istočnik

I •јШмиШИПЈ'

Свеска IV. и V. Власкик: АШ. Консисторија.

Сарајево, Април и Мај 1892.

Година VI.

Уредник: Ђ. ПетровиЂ, свештеник.

Неколико ријечи о позиавању себе.

Ми проучавамо ттрироду, испитујсмо ток небеспих планета, рачупамо твнхоза растојања и привлачну спагу, којом се узајамно одржавају у свемиру, тежимо да сазиамо ттлтхову брзину кретања, простор пута, површнну н саставке; умом се заносимо у обим наука чисто свјетских, продукта впше пута у самообмани занесеног .људскога ума, којем хоћемо све да подложимо; нстражујемо почетак разноврсних предмета; тежимо да вјештине усавршнмо, умјетност узвисимо, само у тој цје.љи, како бн што вгтше користи иоцрпили и себи -1 пот олакшали; ми разабирамо рад људи, иарода и држава у свјема правцима овоземног жнвота људ-

многе сате времена потрош

имо

У

ског узалудном бистрењу политике, које правцу нити можемо што користити нити шкодити, и т. д. и у том старању, по себи разноврсном, а више пута и бескориспом, н у тежњи да неуморним прегнућем, постигнемо тито већи степен изображења :

мн се врло ријетко, или готово нпгда не осврћемо на себе, не завиримо у се, тте проучавамо и пе запитамо сами себе: ко смо, откуда смо и на што смо, т. ј. за што смо створенн, п каква је цијељ нашега жпвота? Умно смо за морем, а не ћемо да се сјетттмо: да, док мишљу блудимо по вишим сферама, или дубоко испод коре земне, да нам у тај час впсп смрт над главом! ЈЗрло се ријетко сјећамо, да се позабавимо с оним, што нам је најпрече, а то је: позпавање скбе, т. ј. знати: ко смо и шта смо, па да тгромислимо о сврси нашега живота, о задатку патиеп бнћа, што га требамо ов!;е на зем.ви испунити. Ријетко ћемо се кад запитати: шта Не с пама послије овога краткога жпвота бити? Мало кад да се у мислима пренесемо у свијет ттза гробипх врата, у свнјет бескрајап п безвремен, у којп ћемо, по опредјељењу, а усљед смрти тјелесне, морати сви, ттеко прпје а неко послпје — преселнти се, прожпвпвтпп мало мање плп мало