Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 283

школи

Опћа начела и средства религијознога васпитања. I. Почетак религијознога васпитања. Нема сумње, да је тежња к Богу и потреба живога опћења с њпм по самој природи својствена човјеку т. ј. њему ириро^рна. С тога, премда ни издалека пијесу сви народи просвијетљени свјетдошћу божанственога откривења, али није било нити има таквога народа, који не би имао сас-вим никакве религије. Лмшени свјетлости божанственога откривења, и цијели народи, и поједини људи тражише у сва времена сами, и помоћу природних средстава, даних човјеку, сами налазпше задово.вства својој приро^еној религијозној потреби, стварајући себи творачком силом свога' духа, оваки или онаки облик богопоштовања. А да се и сада и код оних народа, који су просвијетљени свјетлошћу божанственога откривења, религијозно развиће сваког појединог човјека не иотпомаже васпитањем, да се васпитањем сваки човјек не упознаје с оним нормама живота и знања, која су дата у откривењу, то би и сад сваки, код кога религијозна потреба због ма каквих непријатних услова и околности не би била заглушена, сам гледао, да задово.ви ту потребу, стварајући себи ма какви облик богопоштовања. Но тај пут природног религијозног развића, који није расвијетљен свјетлошћу откривења, био је и може бити увијек путем многих и опасних религијозних заблуда; као што нам свједоче примјери из историје, тај пут није нигда доводио човјека до истините религије. С тога, да ве би, с једне стране, прирођена

Кратка методика вјеронауке Н. Страхова. О Превео Јован Петровић, кр. катихета и професор на кр. вел. гимназији, реалци и учитељској Загребу. свакој човјечијој души религијозна потреба силом каквих год неугодних околности била ослаб.вена или заглушена; с друге стране, да би та потреба одмах, чим се појави, добивала правилно задовољство и правилио била подржавана и управљана, за то се мора религијозно васпитање почети код дјетета, што је могуће раније. Обично, кад се дијете правилно развија, почињу се код њега јављати религијозни покрети врло рано — и то са првим искрама самосвијести. А ако би се ти покрети оставили кроз више година без икакве пажње, онда би се религијозни живот могао у самој клици угушити, или поћи кривим путем. Не треба то допустити, — не смије религиозни живот дјетета у самом почетку да ослаби и тита више — да се угуши, или да пође каквим год лажним путем. Вријеме ранога дјечијега узраста јест оно врнјеме, кад је дугаа најспособнија, да прима разне утиске; то је најзгодннје доба, да се најдубље п најчвршће усвоје сви утисцн, па дакле и религијозно-нараветвенн. Треба употријебити то драгоцјено вријеме, треба што је могуће раније полагати основе здравом и правилном религијозном васпитању, да би дијете од првих година могло имати приступа у светилиште истините вјере, а вјера била, уз то, веома близу срцу дјетињем, — дијете лако вјерује свему, а то с тога, што је слободно од неповјерења и сумње.

Међутпм, неки одлучно устају против иотребе ранога религијознога васпитања дјеце. По мњењу Русо-а и школе филантроппста, религијозно васпитање мора се отпочети тек онда, кад васиита-