Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 315

достојни ни опанака сазути нашпм предцима. Но, баш би рекао, да је томе крива врадеија „етикеција" и „мода и а неколико и дух времена. Ма ја нећу и није ми намјера даље да зборим о неким нашим немарима и манама, већ само „све поврзи, а Боже помози" — и браћо свештеници сјетимо се ријечи Спаситеља Исуса Христа, који вели: „Оно је прави свештеник који и душу своју за овце своје полаже". Имајмо на уму, да сав опстанак српског народа зависи о савјесном раду српског свештеника и учитеља, те ако они извршују своју српску дужност и раде савјесно, онда ће се и премилостиви Бог и Створитељ цијеле васионе смнловати на нас и бити с нама, а кад је Бог с нама ко нам може шта учинити ? ? * Данас је ухватио киицу ружан разговор и међу дјецом, јер и они више пута зборе такнјех ријечи, да би се човјек ибретити морао, а то дође све отуда, што млоги родптељн свашта пред дјецом разговарају, што баш никако не би смјело бити. Снештеник је у прву руку позват да одвраћа од ружног разговора, јер он баш понајвише има прилике у додир доКи с народом. Ја овдје саопштавам под истакнутнм насловом један чланак из првог српско-босапског календара штампана 1869. у Сарајеву у босанској вилајетској штампарији, и мислим, да не ће бити на одмет, да га наше свештенство прочита. а тим још више, пошто је речена књига данашњи дан ријеткост, па ево тога чланка: Свештеник. Мени се чинп, брате мој да се теби неће допасти ова моја данашња носјета. Али шта ћемо ? Ми сс обично у нрви мах срдимо. кад нам ко истину у очи рекне, а послнје кад к себи дођемо и размислимо добро о ствари, онда и сами се увјерпмо, дајеонај, који нас је савјетовао, право имао, па му још захваљујемо и поправимо се. Тако барем бива код паметних и разборитих људи. Ларохијанин. И ја држим да је грјехота од вас не примати савјета. Ко би нас и могао боље од вас учнти и упућивати на добро. Мн смо људи прости, и у гријесима огрезли. Свсштеник. Порок о коме сам намјеран с вама говорити, носао је готово оншти; мало их има данас међу нашим људима, који тим поро-

ком нијесу заражени. За то ми је мило, што се овдје код тебе скупило велико друштво, на ће бар свп моћи чути шта говорим. Сјећаш ли се како си прошасте недјеље, кад си кући ишао, говорио неваљале погане ријечи? Парохијанин. Е, оче, ја сам онда био знаш ма.до весео; ишао сам из гостију. Свешшеник. Но ти си опет био при себи, и знао си шта говориш. Шго тријезан мисли, то пијан говори. Да се ннјеси навикао кад си тријезан да говориш неваљале ријечи, не би их ни пијан на своја уста изговарао. Парохијани сви заједно. Оче та то је наш простачки обичај да тако говоримо. Сви смо ми такови. Свештеник. Тако је на жалост. У цпјелом нашем сслу, једва ћеш наћн неколико скромнијех људи који никада не псују. Сви остали псују, и говоре срамотне ријечи безобзирке. Па већ и дјеца се ваша из малена па то уче! — Ви сте се тако привикли псовању, да већ многи изговарају те ријечи као неке пословпце. Ако ујутру марвинче раниш, а ти му псујеш то и то! Ако ти когод од млађих не уреди добро носао, ето тебе опет гдје га псовком исправљаш и караш. Ако син оца, или жена мужа расрди, понавља се то исто. Многи од вас тако су се обезобразили, да и пред свештеником псују, а нма их на жалост, који као поганици псују крст ( закон, свеца, и — страшно је и казати, самога Бога ! Неваљали тај обичај прешао вам је у крв ; многи се убезекну, кад им кажем да је грехота псовати, а неки се и диче тим неваљалим обичајем, и псујући мисле, да су јунаци, а овамо нема горих страшивица и лудака, него што су они. Парохијанин. Неки пут, оче, не бих хтно псовати, али ме разљуте!... Свсштеник. Па зар ти тада псовка ггомаже? Зар тн је онда лакше кад псујеш? Зиам ја љубазни мој да имаде много л^удст. који кад се расрде нсују, али рекао бих, као да они хоће зло још горим да учнне; порок хоће да излијече пороком ! Боље би било да се у мјесто тога прекрсте п да ућуте па би их прошла љутина н сав јед. — Међу тим питам ја вас, јеете ли ви кадгод мислилн о том како је велики грјех псовање, и како то шкодн благонаравности. Парохијанин. Научите нас, оче. Можда ћемо се ми лакше ноправпти, ако дознамо, како је цсовка велцки гријех,