Bosansko-Hercegovački Istočnik

6в. 9

и радост и жалост". — Али ако је лудило тако јако, да није могуће заједно живити у браку са таким супругом. и ако је још услијед тога опасан по живот свога друга и своје најближе околине, и ако нема наде, да ће оздравити. тада допушта здравоме другу да тражи раскид брака. Касније је забранио Јустинијан у својој 117. новели (гл. 12.) оваке раскиде брачне. С тога и зборник, који је познат под именом цариградскога патријарха Фотија или номоканон у четрнае.сш натииса , и који вриједи као основни канонички зборник у пранославној цркви, не иризнаје овај разлог грађанскога права 1 ). И цар Лав Исаврјанин био је против наредбе пандекта о овоме предмету. Али ју је цар Лав филозоф у својијем двјема новелама, т. ј. у новели 111. и 112. опет поновио и одредио, да муж послије три године може тражити раскид брака, а жена послије жт година, кад се докаже. да је болест неизљечивађ. У првој доказује цар основ брачнога раскида расуђујући, да би мало одговарало брачноме смјеру, кад би некоме хтјели наметнути бреме, да цијелога вијека живи са полуђедим другом. Да је истина лијепа ријеч, коју јеванђеље проповиједа, да муж и жена чине једно тијело 3 ), но да се баш за то не може одобрити оно. што се противи намјери ове божанствене ријечи; да би раскид био свакако неправичан, кад би потрајало онако стање, као кад је склапан брак; али кад вдрави брачни друг не налази ни једне радости, коју брачни живот обећава, и кад би поврх свега морао прегорјети наду на подмладак да му онда ваља опростити, кад иште да така веаа буде прекинута. За овијем наређује цар, да муж полуђеле жене има три године ову несрећу да сноси, и да тек онда, кад вло никако не престане, може брак бити раскинут, а муж од несноснога ст&ња бити ослобођен. — У другој, т. ј. у 112. новели понавља повод горњој одредби, и да га још боље оправда додаје, да, кад развратан живот, одступ од вјере, импотенција и друге неприлике могу да буду разлог за раскид брака, Ј ) Натпис 13., гл. 30.; но ипак наводи све нрописе грађан. права, који се односе на раскид брака услијед јаког и опасног лудила. 2 ) Етсстор) на стр. 98. наводи: „Ката т«е Кеара? 111, хаЈ 112 тоО Аеоуто; гбрсахоцеуа; хаi тсар' 'Арјхе^опооХср, елеХЗ-обагје |Ј .ау:ас |1ета то7 уацоч, V) р.е7 уоV7] обуата'. [.1гта тсеутаетЕау оАг^/, "лаЗ-' атсобем^/бгта: а V !ито у то тсаЗ-ОЈ, '/а ^'.сс^гиуЈИ^ о ђг аугјр [хгта-трсгтсау". 3 ) Мат. гл. 19., ст. 5.

Отр. 387

још прије може бити лудџло , које гледаЈући на величину зла, све друго надмашује; да се овдје не би могло приговорпти, да због благослова, који црква даје браку, остаје брак неразрјешив; јер да би шта више значило не познавати суштину благослова, кад би се мислило, да благослов држи брак ондје, гдје лудило не да, да се брачне дужности извршују, и гдје би подиладак, ако би га било, на који обично то зло прелази, служио грађанскоме друштву на највећу штету; да, управо због тога, да се очува црквена форма брака, и да се предуприједе друга зла, треба овај разлог сматрати ва оправдап'). Прије него што би дошло до раскида брака, грчко-римски закопи су заповиједали. да се докаже, да није крив здрави брачни друг лудилу свога друга. Ако се власт увјерила, да је кривица до здравога супруга. онда је овај морао издржати осим црквене још и грађанску казан. Пошто би болесни супруг био развјенчан због јаког и оиасног лудила, враћао би се кући родитељима или сродницима; а ако није имао ни родитеља ни ближих сроднпка, ишао би у манастир. — Практичку врпједност споменутијех двију новела цара Лава филозофа, потврдио је касније и цар Нићифор Вотанијат (1078.—1081.). Па и неке канонисте свједочс, да се и црква управљала по садржају горњих двију новела 6 ). — Као што се види ни грчко-римско право, ни црквена пракса није рјешавала овај предмет свагда једнако, и ако је црква имала пред очима циљ хришћанскога брака, начело, да болест или немоћ, која се покаже за вријеме брака беа кривице једног или другог супруга, не може бити разлог, да се брак раскине. На суђење о овоме утицале су разне прилике моралног и материјалног стања супруга и њиховијех сродника, прописи грађанскога права, често п^та неопходна потреба, да се раскине брак такијех супруга. Каноничке подлоге за раскид *) Хћкчћтап, спом. дјело стр. 771. б ) Валсамон у тум. 30. гл., 13. натп. номоканона Фотијева у тум. 15. правила Тимотија алекс. стоји: Г 'Е>С бг ту)5 уеара; тоО [ЗаспХга); хорооу Лгоутос тоО ср;Лоаосроу, бебота: тб аубр; цх.уоцгуГјС бс7)уе%7) [ла"/:а7 тт)5 уочамод, Хбг^ то7 уа|107 - тоО бг уајлоо ХоМ-гутос, гјјеат'. тф хубр1 гтграу '/оц'|1,мс ецо:х!ааа&а'.". т. ј. „По новели цара господиаа Лава Филозова, доиушта се мужу полуђеле жене, ако лудило не ирестаје, да рааријеши орак; и пошто је брак равријешен, слободно је мужу другу законито узети". (2ћ181т1ап спом. дјела страна 77*2., пр. 2. — Испор. Бердникова: „Кратки курс церк. нрава", страна 116.; „Странник" (дух. журнал) од године 1892. Феврал^ стр. 260.

В.-Х. источник