Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 9

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 377

сматрају поједине појаве природе, окол- | у колико се она опредјељује ности породичног жпвота и човјечије нсторије. — - У томе се и открива нова особина методе религијознога образовања,

особитим одношајем тога образовања према природшш условима развића човјечије душе. (Наставиће се).

0 црквеним звонима.

Намјера ми је, да у овом чланчићу провборим коју о црквеним звонима. Звона су увијек играла и играју велпку улогу у дрквеној практици свеједно као и свака друга црквена утвар или сасуди. А и звона уз друге црквене утвари и сасуде имају своју свету цијељ ради које су у црквену употребу примљена и уведена. Зато је и вриједно, да се која и о љима рече. Ријеч звоно , коју ми Срби употребљујемо, долази од глагола зкж^ти (зкжк> = ј, гезопо, јсћ асћаПе, УЗпе, §еће етеп к1ап§ уоп гахг) што на српски значи: звечати, звучатп, датп од себе гласа, звонпти. Супстантпв од тога глагола звоно — означује оруђе, које од себе даје јеку, звук или глас. Именом тим названо је код српскога народа звоно још тада, када је оно у српској цркви у употребу увсдено и задржано је и до данас. У црквеннм књигама (нарочито у Типпку) звоно се обично назива кампама. Назнв тај добило је звоно по имену римске провинције Кампаније, у којој су се налазили мајдани бакра, из кога су се звона салијевала. Бакар тај сматрао се тада најбољим, пз њега су се салијевала највећа звона. Русп називају звоно колокол -к. Ко.школ-к је нагрђена латннска ријеч с1осса, која у ошнте значи: звук, јеку, глас. Отуда и њемачка ријеч: 01оеке. Тачно опредијелити вријеме, кад су изобрјетена звона, врло је тегако. Но да су она врло старога поријекла, то је несумњиво. Звона потичу из најдавнијих времена — времена незнабожачких. Учени археолози тврде, да су звона за дуго пред Христовим рођењем била већ у употреби код старих Китајаца. Но прпје ових стари Јевреји знали су за малу звонцад. Законоучитељ њихов Мојсије у П. књизи свога Петокњижија — Изласку — спомиње златну звонцад, која су висила о скутовима архијерејске одјеће, К0 ЈУ ј е облачио на ссбо брат му Арон, кад је

служио: „да се чује

глас,

кад улази у светињу

пред Господа, и кад излази да не погине" (28, 33—35). За јамачно да су за такву звонцад знали и други древни незнабошки културни народи, као на пр. Феничани, Вавилопци, Перзијанцп, а понаособ гласовити Египћани. Но не зна се, да су старим тпм народима бпла позната звона у овакој великој форми, каквнма се служе хришћанске цркве. За првих вијекова Хрпшћанства нема у опште нигдје сномепа о каквим звонима, нити су она бнла за цијело то вријеме у употреби код Хришћана. Из црквене историје зна се, да први Хрпшћани све до Константина великога не смједошо из страха од незпабожаца, који су их љуто гонили, ни својих јавннх богомоља имати: па у то вријеме још мање може о каквпм звонима говора бпти. Зато су вијерни у та времена на разне начине у храмове к богослужењу позиванн били. Епископи и свештеници су сами одређивали и навјешћивали вијернима дан, час и мјесто богослужења и позпвали их к истом. А кад се какво изванредно богослужење имало одслужитн, тада дужност позиваља вјерних к богослужењу вршише или ђакони или побожне старпце —ђаконпце. Ове пошљедње су и дуго и без икаква страха вршиле ту дужност, јер их незнабошци не разпознаваху од других жена, пошто се од љих у ношљп не разликоваху. У доста прилика су и чуварп богослужебних мјеста, који приближно одговарају нагапм црквењацима и звонарима, и који су се у првенствујућој цркви звали тсарарл^арсот [од тсарацеум = стално пребивати (у цркви)], обнлазпли вијерне п навјешћивали им ванредна богослужења. Кад је свјетлост науке Христове одржала побједу над незнабоштвом, и кад је вјера Хриетова проглагиена за вјеру државну у византијско-рпмској империји, појавише се и јавни храмови а поред њих и сходна оруђа ради сазивања вијерних к богослужењу. Оруђа та бијаху различита. Тако н. пр. у Егииатским манастирнма ц на Синајској Гори позпвали су