Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 484

Б .-Х. ИСТОЧНИК

Св. 16 и 11

а из оваквог непритворног кајагг,а шљедује поправљање и избавље?ве од гријеха. Пошто човјек грјешник позна своје гријехе и за њих се каје, онда треба да иде на исповијест и ништа не затаји, ни сами повод гри јеху; да неизвињава себе и свој гријех којекаквим притворним изговорима, као: слабошћу, нуждом, незнањем, а много мање да не баца кривицу на другога. Или ако је какав гријех с другима учинио, то нити свештеник за такве судјеловаче поименице да испитује, нити исповиједајући се да их открије; јер таква исповијед човјека грјешника била би оправдање фарисејско, а не смирено осуђење митарево. Исповиједајући се треба да има тврду вјеру у Исуса Христа, и сво надање на заслуге Његове да полаже; јер сама исповијест без вјере тако је мртва, као што је тијело без душе мртво. Примјер о том имамо на апостолу Јуди. Он, кад је Христа предао, покајао се, гријех свој исповиједио не само тајно но и јавно; а почем при прошењу помиловања од Бога није положио надање на заслуге Христове, по примјеру апост. Петра, зато му исповијест његова и није била од користи, јер је у мјесто опроштења осуђен био. А да је вјера при кајању одвећ нужна, види се отуда, што она грјешника успокојава и од осуђења на муке савршено ослобођава. Најпослије дужан је свештеник своје парохијане и о том поучити, да сваки, који се за своје гријехе каје, унапријед добро се чува од подобни гријешења, и да се сам себп тврдо завјери, да неће више гријешити, но да ће у свему онако поступати, као што заповиједи Божије прописују. А што се тиче уобичајених гријехова, у које људи скоро сваки час падају, од таквих нек их свештеник одучава, привикавајући их оној добродјетељи, која је уобичајеном гријеху противна. Но само се по себи разумије, да ће и еам такви грјешник дужан бити о том настојавати, да се од свог уобичајеног гријеха одучи; јер ако он сам небуде о том настојао, онда му није шј вјеровати, да се каје, по чему и неће добнти разрјешење од тога гријеха, нити га заслужује. Поред објашњења исповијести, дужан је свештеник и то примјетити својим парохијанима, ако је који у завади с ким, нек се помири, или ако је кога увриједио, нека му уврједу како може награди (Мат. гд. 5. ст. 23. и 24), као што

учи Златоустп: Лш,( кт> по.-иншлжж шеид^л-к еш, к-ћ по.пмшлшш пјш.инрнгА: тн,( моколп* шкид^л-к еш, моКОЛН, ПјЖЛШрнЈА : ДШ,! Ж! д^.то.п-к ШКИД-бл^ еси, д^,10,«-к н прилтиригА, јер ко неће с ближњим својим да се помири, или учињену уврједу неће да заглади, тај се не каје, и такав, ако би га свештсник и разријешио, неће бпти од Бога разријешен. Ако свештеник примјети неког, који би упоран био у свом гријеху и не би се за њега кајао, таквог нек заплаши гњевом Божијим, који с дана на дан расте и на главу његову скупља се. (Рим. гл. 2. ст. 4 и 5). Страшећи га пак овако, треба да га увјери, да је основ његов, по ком он кајање до пошљедњег часа одлаже, превећ опасан за њега; једно за то, што се може догодити, да такав грјешник по праведном суду Божијем нагло умре, а друго за то, што ако и не умре нагло, но ово због тешке болести своје, ово од страха да неумре, ово од плача домаћих, једва ће доћи на онаква размншљавања, која би била кадра породити у њему право кајање; при том може се догодити, да, ако се у онај час и размисли о безаконим својим дјелима, која је у животу учинио, да ће прије у очајање пасти него ли да ће се помиловању надатп; а може се још и то догодити, да прн смрти неће бити при чистој свијести, и тако може умријети нераскајан, и због тога великој казни потпасти. Најпослије да му и то примијети, да, -ако му се баш и даде прилика, да се пред смрт покајати може, да му таково кајање неће служити за савршено оправдање; јер при смрти неоставља он своје гријехове, но они њега остављају, почем одма и гријешити престаје, чим му се живот одузме. За то нетреба никако одлагати кајање, но чим је ко какав гријех учинио, одма нека се за њега каје и духовнику исповиједи. б) Упуство ири самој исповијести. Свештеник кад исповиједа своје парохијане, нетреба да прпма на исповијест туђе парохијане, који свог пароха избјегавају, или сгида ради, што се једнако налазе у оном гријеху, за који их је он више пута изобличавао, или другог ког узрока ради, но да их упути, да иду своме пароху на исповијест. Нетреба свештеник и над одраслим лицама, која су 12 годину навршилп, па била мушког или женског пола, само да опростителну молитву очита; но дужан је свако на по се исповједити,