Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 502

Б.-Х. ИСТОЧПИК

Св. 10 п 11

велике Госпојине, те се тај дан из оближ- прослави небесну царицу своју заштит њије околица ту сабере српски народ, да ницу.

Из протопрезвитерског уреда. У Кључу, 30. јуна 1890.

X. Миле А. Попадић, парох, надзиратељ.

Оппс цркве Саничке. (У кључком протопрезвитерату).

гч

Ова црква постоји у селу Саници, заиадно од Кључа Зу 2 сата. Саграђена је од тврдог материјала камена год. 1856. и то како сљеди: На сред села постоји на равници узвишена и шумом обрасла главнца, која се од памтивијека звала „црквена главица", и на којој се под једним јавором богослужење у години по неколико пута вршило. Горње године састану се православни Срби Саничани и раскопају на површини главице рушевину, и збиља нађу зид у облику цркве, због које се и ввала „Црквена главица"; ту изме^у осталога нађу у камену кии, али без натписа. Тада одушевљени народ српски, желећи што прије на површини виђети светшву, не чекајући ни да им духовна и земаљска поглавица повлади, него одмах по старом темељу почну цркву зидати, а Раду А. Попадића (пишчевог рођ. стрица) пошљу у Сарајево, да им од везнра буруптију за цркву донесе. Кад је овај у Сарајево дошао и пред везира изишао пак му саопштио, како га је народ послао, да од н.ега бурунтију донесе за подизање православне цркве у селу Саници, кључкој нахији н котару. Везир му срдиро одговоти: „Клиса јасак, дшнери (на поље) рајо!" Онда снромашни Раде ко црњи ко жалосни од њега, врати се без бурунтије, пак у дугу путу разне је планове смишљао. Страх је казати да бурунтију носи, а жадост казати да не носи,

На пошљетку ријеши се сам, да ће казати да је донио, говорећи у себн: „Свакојако ћу умријети пак бар да у овој жељи ие умрем"; те при доласку народу рече: „Помоћза црквудајте а за бурунтију сене старајте". Онда ову тајну повјери своме куму Ђурђу Михићу, тадашњем кључком коџобаши, и закуне гаБогом и св. Јованом, да ову ствар како зна најбоље код Турака укрије. Ђурађ Михић, који је вјешт и практичан Мухамедовцнма био, зада тврду ријеч да ће се за то својскн заузети; и онда справи товар разније почастица и угојена јањца, пак са својом супругом крене у Кључ кајмекамову стану, и пред ттодне преда супругу п донешену част кајмекамовици; а он се острани у чаршпју. Кад је кајмекам у подне на ручак кући дошао, кајмекамовнца покаже му донешену част, говорећи; да им нико у внјеку образитије дошао није, као што је из Санице Турађ Михић кл>учкп коџобаша. „ Алах бињ берићитор си му, а ја ћу њемука ваљати" одговори кајмекам. Па кад је прошло подне, онда дође Ђурађ у суд пред кајмакама, који му по турском обичају изјави своју благодарност, што му је са коџобашиницом и пристојном части арем озијаретио и дом посјетио, обећавајући му, да ће му и дјелом благодарити. Напослетку кајмекам уппта: „Коџобашо! Је лп дошао из Сарајева Раде Попадић?" Ђурђе: „Јест ефендум". Кајмекам: ДГак што ма није донио буруц