Bosansko-Hercegovački Istočnik

ОвЛОи 11

В.-Х. ИСТОЧИИК

Отр. 51.'!

У тужној' пратњи било је много избраног црногорског народа, и славенскијех чланова милијех гостију Црне Горе, што учествоваше на четиристогодишњој прослави ободске штампарије. А на челу ове тужне пратње извољели су бити књажевићи Н>. свјет. Данило дрногорски престолонашлЈвдник, и 1Б. свјет. Мирко, с великодостој ницима. С Граба га испратило 200 Црногораца, до границе између Ћесарије и Црне Горе, ђе су га прифатили Брајићи с тужном браћом Паштровићима. Брајићи га испратилн до Мртвице, границе између њих и Паштровића. И мртво тијело протојереја Петра, донијели су Паштровићи у родну му кућу. Осамнаестог пстог мјесеца, био је покојнику тужни епровод из родне куће до манастира Градишта, и ту су му посмртни остаци у породичну гробницу сахрањени. И опојало је покојног протојереја Петра једанаест свештеника са епископским јерођаконом преподобним г. 0. Макаријем Милановићем, а под начелством сједоглавог окружног протопрезвитера будванског г. Лазара Давидовића. На опијелу држао је бесједу јереј Марко Поповић, администратор Тудоровића а на хладном гробу опростио се с њим тронути скромни писац овијех редака, који ће за њим осјећати у срцу до свог гроба осјетну празнину. Уз честиту сунругу гђу Марију рођ. Греговић и четири сина, од којих је најстарији поп Никола парох рпсански, а од њега млађи Стефан оправдано хваљен као слушалац философије, оплакују га брат Марко и многобројни поштоваоци, пријатељи и сродници. На гроб покојног протојереја Петра, положено је неколико вијенаца. Моја смјерна жалост запамтила је само четпрп а имено: родољубне опћине паштровске и будванске, и обитељи Љубише и Анзуловића. Али ће ови и свн остали вијенци увенути а биће трајан онај ког је покојни протојереј Петар сам себи сплео, примјерно радећн од повоја до покрова, а упркос свијем незгодама које обично сретају све људе вишег духа и значаја. Итек умукло звоно св. нпкољског манастпра Градишта, а тужни одјек звона прелетио преко

гора и преко мора од убаве Фрушке Горе. У св. хоповској лаври, отворио се гроб! Па какву жертву хоће тај хладни дом? 0. Сергије Шакрак-НиниЕ, патријаршески синђел, српски књижевник,, и уредник „Српског Сиона", престао мислити и радити за цркву и српски народ у најљепшијем својијем данима ! И монашка школа у Хопову, изгуби у Сергији свог интелектуалног творца, и несуђеног управитеља, који јој хоћаше бита и понос и дика; православна црква и српска књига марљивог радника. И ми смо се с њим ивмијенили светијем цјеловпма на повратку његовом са прославе четиристогодишњице ободске штампарије; познали се лично тек да сада за њим више жадимо. А ако Господу буде мило да кад год испунимо покојникову и своју жељу, бива: да се поклонимо светијем српскијем задужбинама" у убавој Фрушкој Гори, наћи ћемо плод његовог сјемена, јер сјеме његово бјеше здраво апалоје на добру њиву. И то ђе нас у неколико тјешити. И цвијет са стабла од сјемена пустиће мирис по свему српском народу, и тај ће народ уждити једно кандило над гробом смјерног сијача. И никад гробом неђе овладати мрак, јер се кандило утулити неће док уетраје народа и његове захвалности. * Са четири ове снаге, достаје нзгубила Божија кућа и Божија дјеца: света црква и народ. И оправдана је наша суза за њима у овијем данпма лукавСтва, преваре, лажи, мржње, неслоге, ненависти и зависти и т д. •лБлажене сјени духовнијех отаца, преко којих сам, по Божијој вољи, очишћен и освећен, светпјем тајнама... узвишен и усмирен објетом... 0, сјени учитеља, добротвора и пријатеља, у Господу браће и саслужитеља! Нека не вријеђа вашу скромност но овај лист у вијенцу на почивалшпту вашијех остатака. А по овај листић натопљен је искреном сузом жалоеницом и потјече из благодарног срца за вама много жалосног •, и из душе за вама много смућене; и из ума за вама много збрканог : али кога расвијетљују ваше добре и свијетле стране