Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 14

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 1

у милост обратида! Помоћница је немоћнијех, нада наде дишенијех, заступница сиротнијех, утјеха жалосннјех, нагпјех одијело, болеснпјех исцијељене, грјешнијех спасеи.е, једном ријечју: свјема Хришћанима помоћ и заступница. Нпко нема уплива код Сина Њезиног и Бога, као Она, па Јој се не престајмо молити да Га умоли, да нас опаше снагом побједе, на виднме и не видпме злотворе наше; да нас извади из дубине грјеховне; да нас сачува: од глади, погибпје, потреса, потопа, огња и мача, ме^усобне свађе, болести, напрасне смрти и свакога зла. Не лпјегајмо, не устајмо, не једимо, не ппјмо, никакав рад не почињимо нн свршујмо, а да Јој се не помолимо. И пјевајмо : „Пресветаја Богородпце, спаси нас!" Чудо 3. 0 корисном привиђењу Јована Шавца. У синаксару 23. новембра, чита се, да је за владе Константнна, грчког цара, живио у Цариграду неки Јован по занату шавац. Овај никад не помишљаше о вјечној муци, која очекује грјешнпке, него живљаше безаконо н сасвнм раскошно! Али свемилостиви Бог, који дође на земљу да спасе грјешнике, приказа му страшно ви1јење, да би га побудило па покајање. И Јован видје једне ноћи у сну, да је сашио једну лијепу хаљину, и да ју је однио цару Константину, и с њим се весело разговарао. На једном весели цар Копстантин наљути се и истрже нож, па ухвати Јована за дуги перчин, и одреза му дуге косе пријетећн, да ће му и главу одрезати! И гле чуда, мало за тијем, љутити цар и главу му одреза! Кад се Јован пробудио, сав од страха тресући се рече: „Благодарим ти сапу,

што је овај страшни призор с тобом прошао!" Послије овога Јован је продужио свој неваљали живот, и заборавио на онај силни страх што је оне ноћи у ужасном сну подпио. Алп није дуго прошло, и он пане у тешку болест, па му се опет јави благи Бог, али сад не у сну него у будној машти. Јако болестан лежећи, видје он, гдје га неко одведе на неко мјесто гдје бјеху окупљени судци, који тај час издадоше ријешење да се неко погуби! Ту угледа једног цара, ког бјеше страшно погледати. Он бјеше сјајнији од сунца, а сједијаше на пријестолу, обучен у архијерејском и царском одијелу. С десне му стране бјеху нека лнца чистотом и љепотом свештеничком украшена; а с лијеве нека лица грозна н страшна; и под њима стоји јама мрачна. Јован је ту стајао с највигаим страхом и ужасом, и иа једном окрену му се цар и упита га: „0, дијете! знаш ли ти ко сам ја?" Јоваи му са страхом одговорп: „Мислим, 1\:>споде, да си Ти Син Божји, којн си ради нас сишао на земљу, као што зпамо из светог писма" ! И рече му цар: „Дакле, кад знаш за мене, по писму, зашто си заборавио страх, који си у сну поднио од Константпна цара?!" Јован је ћутао, али му цар сад строжпје рече: „Зашто не збориш, или не разумијеш — што те питам ?! -< На то му Јован једва са страхом одговорп: „Разумијем, Владнко! и страх онај јопг носим у срцу!" А цар му љутпто рече: „Зашто збориш да страх онај носиш у срцу, кад га не носшн, нпти си се покајао?! Зашто се не кајеш за гријехове своје?! Ја сам оно био, а не Константин!" За тнјем даде цар знак оним страшннм, грознкм и црним слугама, да Јована баце у ону огњену јаму, која дна нема,