Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 2

Стр. 55

јачи сву духовну природу човјечи^у — закипјела је жестока борба јудејства и незнабоштва нротив мирног учитеља с Његовим учењем и шљедбеницима, и та се борба пружила на дуго вријеме. Дух је човјечји створио читаву систему лажнијем теорија против извора живота, који обновљаше иструлу природу човЈечију. У њему су нашли мјесто: дејизам, пантејизам, материјализам, атејизам и разне форме других вјеровања, која се ни мало не уздизаху над оучжп/и-к .чнози^-т, н!прдко по/иммикшиуг", о којима се у Соломона говори. Но побједу је већ одржао Сиаситељ свијета на Голготи. Извор живота разлио се отуда по свему земаљском шару, запечативши истину своју крвљу мученика, који су за њу гоњени били. И сва лажна учења, колико их је год узрасло на беспдодним њивама, живо су се губила еа историјске сцене и замјењујући једно другим, прешла су у архив, да их прашина покрије. Али гдје је она жива сила, која уздизаше и уздиже гонитеље хришћанског учења, уз пркос историји, уз пркос свима захтјевима природе човјечије? Гдје су њенп корпјени"? — У овоме елучају здрави разум не може дати бољег ријешења од оног, које је у Јеванђељу. Само „чштм сЕрдфлљ Еог,1 узрлх-к" говори оно. У срцу се скрива извор Бого-познања; у срцу је почетак невјерства, а гдје је зачетак, ту се скрива и сила, која убија његов живот. Срце је обдарено могућношћу, да тежп Божанству, нагпњући к њему и сву душу, и једпно је оно кадро да завири у дубину духовног живота, гдје испптујући његову силу и благо, испитује и Божје опћење, откуда нам оно и даје увјерење у биће Божје и његове откривене истине. Разум може изнијети своја права, по којима би оправдао Богом откривене пстине, на пр. о бпћу личног Бога, али тачно доказати ту истину. узвисити је на степен несумњиве увјерености, он не може, јер се то не схваћа разумом, нитп се узимље из спољашње природе прп помоћи спољњних осјећаја, јер „Боп, ко ск^т-6 жикет-к нтј>ист8пн'&лт"ћ". Ето зашто негдје рече апостол Павле: „(^рдц'."^ ко к-6р8[тсА кг прдкд8" (Рим. 10, 10). Ето такођер зашто ми чујемо из уста апологета првих вијекова Хришћанства рпјечи: „покажи ми ти твојега човјека, па ћу ти ја покази мојега Бога",како говораше Теофпл Антиохијски незнабошцу Автолику, доказујући тим јасно, да је идеја Творца урезана у срцу човјечијем. )

Убјеђење о бићу Божјем при помоћу срца ] нпје загонетно, а било би неопходно, кад бн истине вјере биле пропзводом разума п у њему кад би искључиво налазиле своје оправдање. Не, срце се непосредно додирује с Божанством, добива живи унечатак п убјеђење у 1Беговом бићу, и у колико дубље бива развиће идеје Бога, тим постаје тврђа и несумњивпја увјереност у Његово биће. Али убите ону епособност к провиривању надчулног у срцу — Божанствена свјетлост неће се одазивати у човјеку. Нека срце буде хладно и неспос ^бно, да не прима ништа духовног — разум ће у читавој васељени бадава тражити хришћанског Бога. Али шљедује ли одавле, да Га и нема у самој ствари ? Наравно — не! Збиља кад би слијепац, који не види сунчану свјетлост, почео да увјерава онога, што добро видп, о абсолутном мраку — зар би му овај повјеровао ?! Јасно је ваљда. зашто се у св. Писму невјерство приписује омрачењу срца. Покварено срце, са свпм утопљено у свјецке бриге и сујетна задовољства, изопачава откривене истине и шта више са свим заглушује у себп чувство Бога. ЈБуди, који су се повели потоком свјетеког живота, не могу признати учење о Богу, јер (Јн кара за безакоња. Они би морали у сваком елучају строго укорити себе, иа измијенпти савршено чулни начин живота, којп је већ за њих постао законом; али они баш за то бјеже од свјетлости Бого-познања „дд н: ок.жчдтса д^/м и^-ћ, ако л 8 к/(К/1 с^тк " (Јован о, 20.). Но није ни то све : чулни жпвот, т. ј. живот предан безбрижним насладама свјетским, даје саодговоран правац и њиховим мислима. Јавл.ају ћи се као главни фиктор помрачења при познању духовпе области,тај јеживот у г спјео створити у незнабоштву читаву серију богова, који оличавају страсти и жеље људске најдеморалнијим култом; јер, као што примјети Фихте: Ђ наша је сисжема мисли често сама историја нашег срца и . И у хришћанском друштву јавл.али су се, па се и данас јављају поједине лпчности, које проповиједају индеферентноет у вјери, не стидећи се ни мало говорити, да она ограничава чевјечпју слободу — његове грубе страсти; неки пак одричу све оно, што се чулпма неда опипати, па и саму идеју о бескрајном бићу. Упињући се, да то научно докажу они поетављају за крјеуголни камен евојег учења врло смпјешне и глуае тезисе; као на пр. случајни постанак сви"