Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 60

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 2

учпти све синове да љубе, поштују и бригу воде о онима, који су им живот дали. заборављајући на самога Себе — Спаситељ се је брз показао, да обљубљеној мајци Својој остави наслон, да јој нађе другог сина. Те за то по трећи пут Он отвара уста Своја и показујући на Јована, вели мајци Својој : п Жемо ево ти сина" , а за тнјем обрнувши поглед Свој на љубазног ученнка говорп му: „ Кво мајке швоје и . Поштовати, љубити и старатп се за родитеље своје — свети је дуг природе, и Син Божји освјештао га је ево Својим сјајним примјером и са крста ударио је на њ печат свога божанства. — Синови и кћери ! љубите и поштујте родитеље своје свијем жаром срца вам и душе, Будите им рука помоћи, будите им наслон и потпора у старости њиховој, и вјерујте да ће се обилато на вас излити благослов неба и да ћете бити сретни и блажени овдје и у вјечности. Горка чаша, коју је Исусу Спаситељу у Гетсиманској башчи анђео поднио и коју је Он морао до дна испити, није напуљена била само ајелеснпм боловима и патњама, него је она била зачињена и добрим дијелом душевне горчине. Стоји Он на крсту прикован, а непријатељи Га грдњама и гњусним поругама узнемирују; и људи и паклени дуси на Њ су се окомили. А отац Његов небесни мјесто да Га тјеши хоће као да му још више жалосни цоложај отешча, јер се заклања за густи облак, крпје се од погледа Његова и пушта Га на милост н немилост разјареној свјетини. Исус. даде израза душевној тузи Својој, те за то високијем гласом и узвикује: „ ј Воже мој, Боже мој! зашто си ме оставио а ? У узвику овоме изражена је браћо сва тежина патња и мука Спаситељевих; а у исто вријеме ово је и молитва Оцу небесноме, да милошћу својом не заборави оне, за које Он пролијева драгоцјену крв Своју. Он, усред тешких болова и страдања, хоће да заборављен буде, да буде оетављен без утјехе — само да грјешницима пружи обилату утјеху и да их од пропасти спасе. А да би дао још јаснијег израза жељи Својој за спасењем нашијем— отвара Спаситељ по пети пут уста своја и јаснијем гласом каже, да Га нешто жеђ мори: г Жедан сам и . Са свијем је природно било да Спаситељ осјети у себи жеђ послије него је потоком крв пролио на крсту

висећи. Али осим тога жеђ је Његова тајанствена, јер је она израз жеље Његове за спасењем нашијем. Жеднимо дакле и ми за Спаситељем као што и Он жедни за нама, јер блажени су сви они, који жедне за правдом, наситиће се мира, ереће и блаженства. Никад се зар браћо није чуло, да се једном умирућем човјеку, коме се жедни, неће да пружи кап хладне воде да га разблажи; а Спаситеља су и тога лпшили. јер мјесто воде дадоше Му снрћета: „м жеђ моју загасшас оцтом и . И док је окуеио љутог пића, отворившп опет уста рече : „ Свршено је и ! О^ивног очитовања ! о велике пресуде! свршено је! Све што је о Месији написано било у вјечитијем књигама, све што су од вијекова пророци прорекли — све се је то сад свршило. Очекивање земље испуњено је, захтјеви неба задовољени су, свијет је искупљен и спашен, демон побјеђен, завјет је нови запечаћен, те је Спаситељ за то пошљедњп пут и узвикнуо V „Оче у руке Твоје мредајем дух мој и . Сретан и блажен је браћо сваки онај, који на крају живота свога буде и могао са Христом казати: свршено је! Небо ће се над главом његовом растворити, анђели ће га у вјечиту славу одвеети, а из уста самога Бога чуће ове слатке ријечи : „Слуго вјерни п добри за сво вријеме живота свога био си ми вјеран у свему; пзвршио си све, што сам ти заповиједио, — нашљество избраних за тебе је; уђи дакле весео у наручја блажене вјечности, уђи у радост Господа Твога". Ријечи су ово пуне сласти и милине. Пак хоћемо ли и ми браћо уживати оваку срећу? хоћемо ли и ми на самрти моћи казати: свршено је!? — Христос Спаситељ послан је био од Оца свог небесног да изврши велико дјело људског епасења, и Он га је ево дивно и извршио. Кроз све вријеме бављења свога на земљи, Он је вазда могао рећи: „ Ја вршим вољу Оца мога и . Иа и на Голготи, на мјесту туге и бола, Он је послушао Оца свога и принио Себе на жртву, да нама тијем остави сјајни прнмјер послушности и оданости светој вољи Божјој. Нека не буде за то међу нама ни једнога, који не би био готов поћи оном стазом, што нам је Спаситељ црокрчио. Сви ми, као људи, као браћа, као Срби п синови православне цркве имамо дужности, које треба у животу овоме да испуњавамо.