Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 10

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 387

ТТТто се тиче ирвог дијела те „ручпе, свештеничке књиге," која по нашем миИ1љењу обухвата једну половину свештееичког рада, т. ј. „Требник" и „Службеник", ето преч. у Христу брат Златоје обећава нам да ће га на скоро издати и описати; и ми као што већ рекосмо, у колико га познајемо, надамо се, да ће тим бити довољно подмирена та страна практичног свештеничког рада. Само по нашем скромном мишљењу Златоје би требао да ову књигу поднесе својој надлежној духовној власти на преглед, одобреЈБе и препоруку. Но сад остаје још друга половииа свештеничких дужиости као потреба, коју треба тако^е с практичног гледишта описати и разјаснити, а то је „ каицеларија" свештеничка, или како вели преч. г. Попоиић у свом предлогу, а на трећем мјесту: „ свегитеничко иисмоводство ". Још се нико не гласа да се заузима за ову другу половину свештеничких дужности, те да пропише иравила п форме како би требало и то правилно вршити; за то смо се и потежили на овом мјесту ово неколико редака написати, е да би тиме изазвали каквог стручњака, да се истакне и заузме, те да би се и та потреба на скоро подмирила. Каква би баш требала та књига да буде ми овдје нећемо разлагати; стручњак, који се тога посла прихвати знаће најбоље како ће је распоредити и написати. Али држимо свакако да бн требала да буде слична књизи; „Српски секретар" од Корнелија Јовановића. У овој књизи исписана су правила и примјери за свјетовну коресподенцију; на тако нешто требало би да се напише и за свештеничку службену коресподенцију. Неће 6 итјг вајде, ако се само иропишу правила без примјера, јер ће се и пак наћи вазда свештеника, који то неће моћи ра-

зумјети. Него поред правила требало би и по један примјер написати у сваком могућем случају, који може бити у овоме дијелу свештенпчког посла. Ови примјери могли би се узети пз конзисторија, протопрезвитерских и парохијалних званија, Потребу оваке књиге није нужда доказивати. Сваки, који је био и мало свештеник на парохији или у служби протопрезвитерата зна и осјећа њену потребу. Ни један свештеник није изучио у школи како треба писатн брачне или друге записнике, како треба писати кјлитене, вјенчане, посмртне и друге листове и т. д. и т. д. Све то сваки ради онако, како се њему чини да ваља. И никад нећете наћи ни двојицу да се у свему слажу. А што је главно налази се много код већине или недостатака онога, што треба, или пзлишности, или најнзад, и једнога и другога. Даље, наћи ћете да се двије и внше ствари пишу на једном комаду, а под једним бројем и т. д. и т. д. — сиега п свашта, а најмање реда и правплности. За доказ овоме навешћемо овдје један акт нз наше пнсмохрапа, кога је пнсаО један свештеник, те је у монархији сврншо богословију прије двадесет година. Тај акт гласи овако; "Извод крштења Н. Н. за коју ниже потписанп свједочим да је дјевојка не удата од пракославнпх родптеља, оца јој покојног Н. Н. и матере јој Н. Н. (стоји само презиме) драге воље полази за Н. Н. у Н . . . . тако је и њена матн Стоја драге во.ље даје и проча јој родбнна. Ми одовуда не дознајемо да имаде нзмеђу њих и каква препјаствнја. „ „У Н. . . . 13. Октобра 1885. год. Н. Н. срп. ирав. парох". Као што се из овога јасно видн, овај акт прије може све друго бити, него извод