Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 168

Б. X ИСТОЧНИК

Св. 5

о месту и времену њиховог писања. Јован, да саопшти своме правилу вере јасност општу, као да се трудио избећн у изразу све, што носи местности. Еод н>ега скоро нема прггаа, не види се ни изрека, којима обично сваки народ воле изражавати своје патње. Јасност његовог Јеванђеља није местна и није народна. Она кроз све векове сија блеском суттца ; који не слаби, осим може бити сакритим сав од даљних страна земног круга. Ми смо већ приметили, да је Јованово Јеван}}еже писано не ради почетника, но ради хришћана савршених: и ио томе, да га разуме, мора у извесној мери већ да буде настављен у догматима хришћанске вере. И које прочитао са дотичном пажњом прва Јеванђеља, ко појми емблеме природе велике благајнице примера духовнога, ко је изучио пророке, још вшне — ко се познао са потребама и тежњама духа човечјег, за тога Јеванђеље сија најјаснијом светлошћу; тај ће дивљењем видети, с каквом су удобиошћу тајне света горњег изречене простим језиком човечјим и обучене у такове слике, које у малом виду али верно, рефлектују, небесно. Тако савршени хришћанин лако појми, да су дјејства Св. Духа у човеку препорођеном сличне дувању ветра, који ид-кже рш.еттч, дкшјггк , и Г/игћ. его слмшииж, но не к 'кги, отк$д8 при^однтпк, и кадиу ндет^к 1 ) јер је ово дело његовог унутарњег искуства. Ко зна пророке, за тога је јасно, шта је хтео казати Крститељ, приметивши, да онај који прими учење Исуса Христа, тим је дао сведочанство Богу, да је Вог правн: Пр 'плши еги' свид-ктслстко, скрока ако Б ог г к истинлгк есгћ 2 ) јер у Исусу Христу беше испуњење свију обећања Божјпх, датих Ј ) Јов. 3, 8. 2 ) Јов. 3, 33.

преко пророка роду човечјему. Ко је изучио истинито природу човека, тај може осећати сву истину и силу речи Спаситеља: јш,6 кто ^ош^т ^к колк> Еожт ткорнти, рлз&и^кетт* о ВченТн, кое от-к Когл естк, или дзч*. от г к севе глаго/по 3 ) јер хришћанска ре■лигија ничим боље не доказује своје Божанствености, него потпуним задовољењем најправеднијим жељама и најбитнијим нуждама срца човечјега, које тражи најзгоднпјих средстава, да угоди Богу. Таким начином, Јованово Јеванђеље, као иравило вере за савршене, има сву својствену му јасност: и како се на мах жалимо на тешкоћу разумети га, тим обличавамо себе, да ми нисмо прави хришћани, и да су се напш погледи ретко (да не речемо — никада) обраћали к речи пророчкој нли унутрашњости своје сопствене душе, која би по многим одношајима могла служити нама најодличиијии на Јована тумачењем. Као Апостол КогодБунокени, и дакле говорећи у име Бога и речи Божје, Јован је дужан био саопштпти своме правилу вере пеиоколебљивост — но ту, која се приписује у особито достојанство производима ума човечјега, и која стоји у конзеквентној свезп пстина, у сталностп начела, у сили доказа и строгој тачноети резултата, него ту, која је једина достојна ума Божанственога. Кад би хтелп представити себи Бога, изговарајући истине горњега света речју човечјом, ми свакако би представили, да Он говори језнком сталним, са авторитетом неопроврживим, својственнм истини, да се Он сасвим, тако рећи, не труди доказивати Својих положаја, и; говорећи о тајнама, неприступним уму, не даје шта више изгледа, да који год дрзне по3 ) Јов. 7-, 17.