Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 246

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7

личним употребљаваљем терлгшта тсЗесЈритеЗо; и етасглото? у апостолским снисима. Из наведених места апостолских и отачких списа види се, да се нису са имеЕтиахотгое првобитно у апостолској цркви спајале мисли о вишем јерархијском достојанству или степену. Оно је означавало у опште „духовног надзорника" или „чувара" религиозног друштва или цркве; или, може бити, кад су се образовале многе цркве сред незнобожаца, овим су се именом називали људи, којима је било предато од апостола настојати за устројством ових недавно пониклихцркава, саопштавати им чврсте, непромењљиве форме црквеног жнвота и рада.

Изгледа, да је била обична, ако не општа пракса апостола — постављати над сваком посебном црквом особито лице, у својству главног управитеља с именом „ангела" (т. ј. посланика, посланог од апостолг!) или „епископа" (надзорника или чувара). Црква и дијецеза у то време, чини се, да су једно друго попуњавали и били су идентични. Првобитно ђпископ је био духовним руководитељем и учитељем једне местне цркве или друштва, њеним пастирем. Али при крају апосголскога века епископство се преокренуло« као особита, виша јерархијска служба с тим правима и дужностима, с којим га

видимо сад.

('Наставиће оеЈ.

ЧЕТИРИ ПУТЕВОЂЕ ДОЕРОМ ЖИВОТУ: СТРАХ БОЖИЈИ, МУДРОСТ, ТРЕЗВЕИОСТ И РАД. Поука газде Онуорија Грушкевића, унуку свом Николи Григоријеву. (Наставак). Такови овамо не долазе, такових сам погледа на сат и кад много, много видила међу проклетима и одбаченима! 0, како они тамо сиротују! Кад је она око споменула, — сетих се нашег покојног учитеља Леоновића и запитам: Аиа, реци мн, да ли тамо видиш мога учитеља Леоновића? — Не, не видим. — Зашто? — За то, што је он више, много вигне, :— то ми каже мој вођа. Али он се може дозвати овамо. — Еа који начин то? — Дуси с виших небеса могу доћи ва ниже, само они, који су ниже на вшне не могу. — А ти ћеш га, Ана, звати? — Мој ће га путево^а звати. Три је минута за то нужно. Отац Левицки

е прошло управо 3 минута, она је рекла: — Видим га, — леп, увенчан! Сви овдашњи дуси одају му част, славе га у песмама. — Ах, како је све ово дивно, лепо, — не могу вам исказати! 0, кад бих вам могла описати ма део један од овога, што овде видим! Али то је не могуће, то није за вас земне! — А зар нама, на овај свет никад не слазе дуси из тога света ? — Слазе, и јављају се многима у сну, ко то заслужи, бивају на богослужењу за њихове душе: премда немају нужде у нашим молитвама, али радују се нашој љубави. — 0, идем даље и даље, узносим се више и више, и све боље и јасније осећам овдашњу неизречену срећу, блаженство! Пробудите ме, јер не могу даље да издржим.