Bosansko-Hercegovački Istočnik

2*

Св. 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК <

Стр. 305

ти је звучан као гром а куцање јако као муња. До, ерде, тужно моје срце, које ми, 'вако изнемоглу, многе уздахе етвараш, како снажно, како хитро куцаш! Проклињеш ли судбу, што те раздвоји, ах! Можда на вијек с њоме? или случај, који ме лиши свијести, кад, пошав за безумником, у гријех падох? или дан у који те напусти слобода, а притиште црни мрак хладне тамнице?! Ал узалуд — узалуд; нема кога тражиш . . . Нема драге за којом куцаш, за којом крв разгониш кроз испале жиле мога тијела . . . Нема! Не осјећам јој тихане кораке; не чујем јој анђелског гласа; не видим блаженога осмјеха, ни очију, извора рајског живота. Куку, срце! . . . Авај, Надо! — не остављај ме. Па мислиш ли, љубазни куме, да сам се уздржао од плача? Дакако, нијесам, нијесам могао. Сузе су капале доље, а неке разносио вјетар, који је тада полагано струјкао. Можда је која пала на који од цвјетова у врту. Али неће, ваљада, бити ни једна, што их вјетар понесе, панула на које осјетљиво срце, нити пошла горе у небо, ђе вјетар егоизма не дува нпти има неправде као амо на земљи ? А морао сам се заплакати; јер све што сам јутрос видио у башти и пзван ње у природи, све ме подсјећало на оно златно доба, кад сам био изван окова тамнице, у слободној природи, у загрљају своје Наде. Шарено баштено цвијеће причаше ми само о драгој Нади; нерасцвјетани румени пупољци. црвене руже подсјећају ме на усташца, бијели љиљан на њедра, а љубичица на очи моје Наде. И помишљао сам: хеј, камо среће, да је никад видио нијесам, . . . илп кад сам је вндио, барем да не имах клете прилике виђети, каква јој је душа; како јој на уснама трепери осмјзх, кога покреће нада: да ће јој срећа скоро на грудима покоја наћи. По овоме видио сам да је истинита наука, која учи, да се старије представе сличнијем појавима мање или више понављају, изласком из душе у свијест, без обзира на дужину времена растојања. И човјек чак у старости може да се нечега сјети, што је некад видио или чуо, на основу извјесног закона. Према томе сав човјеков живот овога свијета испреплетан је представама као концима неке мреже, ђе један конац зависи од другога, а сви од ужа. Тек кад се

једном уже — човјеков живот — искида, раскине се веза конаца — човјековијех представа, на име, угине тијело кад га остави душа, која је тијелу, што и уже концима. А та иста веза, представа у души човјека чини, да његов жпвот, ма колико дуг био у данашњем времену, изгледа као кад се изиде кроз једна врата, а до мало за тијем опет кроз друга униђе. Или као брзина жељезнице, која преноси људе из једнога мјеста у друго. Јер је лађа човјекова земаљског живота, која га преноси у вјечни живот, подобна жељезници. Послије овога, кад се навршио прописани сат изласка из тамнице, поклонпвши се слободи славујској и њпховој пјееми, мирису цвијетова и љупкијем зрацима прамаљетног сунца. вратио сам се и дошао у тамницу, а стражар на њој закључао врата „деветера". Нешто свјежином јутарњег ваздуха, нешто мирисом цвијетова, нешто пјесмом славуја очаран; нешто поновљенијем представама о негдашњој слободи и срећп рајског уживања с Надом, а будући још слаба живота иза болести, увријеђен у ране груди: легао сам на тврде даске и — мало за тијем заспао. У спавању томе снивах као да јава бијаше — да се спремам некуд на пут, на далеки пут, због цнјељи неке, коју не могу споменутп; бијаше удаљена и завјесом застрта. За то јој и не знам имена . . . Ишао сам к' вратима, поздрављајући се тужно: „збогом, Надо, мила Надо, вријеме дође, морам те оставитп! Све је до сад остало без успјеха, јер не боле никога љути моји јади !!! Као да је и Бог без милости?! Аох, како ми тишти срце, као змија у пламену, због тога растанка, због тога одласка! . . . 0, срце, о, срце моје тужно, више никад нећеш закуцати на онијем грудима, ђе је сласт као сласт раја. Не ћеш нигда! . . . Ох, Надо! задах твојих уста, који оживљава мртве (а сужња не може да спасе), мене неће више никад оснажити. Крај је дошао. Не могу више ... За то мп се гријех неће примити на рачун. — Ја те љубих^ златна Надо, као што само Србин љубити зна и може; љубих те већма него себе, него свијет и све што је под сунцем. . . . Без загрљаја, без пољупца, морам, по нужди, да се растанем с тобом, драга Надо, јер знам да би и теби и мени тај отровни мач — пољубац — још већма срце нспарао.