Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 416

Б.-Х. источеик

Св. 11

су греси и срамоте. Од ракије се свако р^аво дело чшш и из ње свака беда произилази, и докле год народ не остави проклету ракију, дотле не ће бити у шега добра, оста ће вечнпм робом. Пнјеш ли ти ракије, -Онуфрије? — Пијем, а што? — Ја непијем. И знаш ли зашто је не пијем? — Зашто? — Зато, што је мрзим, — за то, што свуда сретам бедну дечицу, — голу босу, блатаву и гладну, зато, што ни једну сироту не видох под туђом вађевином, јер татица је све попио и сам пре времена отишао са света. Ето зашто је мрзим, ето зашто је ја у руке ие узимам, тело моје њу не трпп. као лопова, разбојника, убијцу дугае, не примам је у кућу, — зато, што она није достојна мога гостопримства. — Александре, рекох, кад је ти ве пијеш, то од данашњег дана не пијем је ни ја. —- Преварићеш се, пићега? — Не, не ћу. — Ти си мој верни друг — и друг самог Бога! Биди, на пољу какав је дпван сиви цветак са жутом чагаицом, и белим пратпком! Како је леп, како здрав, чист — зато, што из груди матере земље сиса чисте, здраве сокове, пије чисту влагу, која му се гаиље с неба под видом кише и росе! Тако је и међу лудима: лен је и чист пред Богом онај, који дар божји разум, саВест, душу своју чува светлу и неповређену, не губи тих дарова божијих мрском и Богу противном равијом. — Бе ћеш зар више пити ракије, Онуфрије? Запита ме још једанпут, подиже главу, погледа на мене љубезно и јако ми стисне РУ К У-

— Не, нећу, — рекао сам ти, па нећу моја је реч света. — Но, саблазниће те! — Ја нпкога нећу слушати. — Слушај, натераће те! — Но, ако ми руке вежу може бити, онда ће у уста моћи лнти. И нисам обмануо свога друга: од тога дана још никад нисам окусио ракију, а кад сам постао старешином — избацио сам је сасвим из куће своје. И ја држим ракију за врага, и тако је мрзим, виновницу сиромаштва, незпања, понижења и срамоте нашег народа, као што је искрено мрзио незаборављени мој Александар. Никола, Шта је било даље? Прпповедај, деда, молим те: Опуфрије. Разгфосмо се на разне стране као што се људи обично разилазе један на запад, други на исток; али ми не престадосмо љубити друг друга и срцем билисмо увек заједно, -- није било тога дана, да се нисам сетио свога друга и вршњака. Он се оженно, рукоположио за свегатеника и добио је парохију далеко негде, с оне стране Дњестра реке. Несретан је био човек, несретан с тога, гато је волео истину, увек је ишао правим путем и никаква га сила није могла с тог пута свратити, што није волео клањати се пред лажљивпм, рђавим и непоштеним људима. Он је умро у младим годинама, уморигае га љутине пријатељи, умро је у сиротињи, оставио је за собом жену и петеро сирочади, но Господ их није оставио, — сви су се петеро изучили и постали ваљани људи. Тако за истинита дела очина, Господ је благословно и наградио децу. Пред смрт написао ми је писмо, које сам сачувао до данас као спомен о њему. Чим свршим ову приповетку, даћу ти да га прочиташ.