Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 6

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 183

тешко испунити. А да ћеш га испунити •— закуни ми се пред поштенијем људма." Син обећа; позваше сусједе и отац рече: „ево, добри сусједи, будите свједоци, да ја остављам своме сину све своје имање, но само под тијем усдовом, да би он, кроз три мјесеца, сваки дан, око захода сунца, долазио у ову моју мрачну собицу, затворио за собом врата, начинио три покдона до земље пред светом иконом и затпм одстојао тако барем један читав сат. Нека се пред вама закуне, да ће испунити тај услов." Син се закуне, сусједи потврдише његову заклетву и наскоро послије тога умрије отац. Сахранивши оца, осјети син потпуну слободу и предаде се љенчарењу. Но ево првога дана залази сунце, и он се хоћеш-нећеш жури кући. Дође, у|>е у мрачну избицу, затвара је, начини три поклона и стаде . . . Стоји и мисли: на што је то ? На што су ти поклони ? Тешком муком одстаја он један час, а послије тога одјури браћи у крчму, гдје остаде преко пб ноћи. Сјутра дан опет то исто: начини поклоне, стоји и премишља . . . И сад му паде на ум: „како је мој отац био добар! за тако мало важно дјело — за три поклона у сумрак — завјешта мени, овако расипну, цио свој иметак I ..." И до^е му у главу, како је то отац трудно стекао, а он — син само га је срдио! . . . Про^е час, и он хтједе по старој навици да иде к друговима, али се трже: „не, данас ми се неће," — и остаде код куће. Чује он, како му другови лупају на прозоре и зову га. Он

II. 0 паравственим ( Саставио ректор кијевеке духовне семинарије свештенив у 4. 0 душевном самоизображењу паетира. Сваки је човјек дузкник своје прОФесије, јер, извлачећи из ње извесну корист за себе, он

забрави врата, помоли се Вогу и лежи да спава. Трећега дана хтједе он одмах У јутру да иде друговима, и по^е; но отац му не излази из главе. Већ давно прије заласка сунца бијаше он код куће, у мрачној собици, чини поклоне, стош и премишља: „како ја гадно живим! Та ако тако и даље узживим пашћу на просјачки штап . . . Ето како лијепо живи мој сусјед — труди се, чисто га је милота погледати . . . Идем к њему, спријатељићу се с њим, па ћу се и добру од њега научити ..." Про^е час у такову размишљању, долазе другови, зову га себи: „не, одговара он, не идем. ГПта ће рећи мој покојни отац, кад види духом свошм, како ја у крчми трошим оно, што је он крвавим трудом стекао?" И постаде он од тога времена са свијем други човјек; прође 3 мјесеца, он се завјетова да не ће нигда више пити вина, стаде радити и узе за правило живота: да ће сваки дан по један час провести усамљен у собици свога оца. Тамо читаше он корисне књиге, за душу молио се и размишљао . . . Другови га исмијеваху називајући га свецом ; но он се на то није освртао; по примјеру оца и^аше свагда у цркву, пјеваше и читаше за пијевницом, и постаде примјерним господаром и домаћином ме|>у сусједима. — Ето дјецо, како је важно и спасоносно — свето чувати завјет родитељски! У њему, у томе зав^ету, крије се за вас услов ваше среће и Божијега благослова! . . . (Наставиће се).

пастира. Архимандрит Борис. Превео Григорије А. НиколиЋ Митровици. је обвезан, у своје време да се стара путем уса. вршавања самога себе да буде њеном нотпором п украсом. Слично овоме и пастнр је дужан ви-