Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 266

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и б

Пречасном госноднну Крнети на његову раснраву „Зашто нропада религија и морал у нашем народу." Ти к го есм с8даи ч8жде /и8 (закб : своел »В Господееи стоиттч или падаетт*., станеттхжс: снлеи г к ко есттч Когту .иоставити егш. (Римљ. 14 4.)

Православна црква заиста је||либерална и снисходљива и то у толикој мјери, да ]е ушљед те своје снисходљивости дајући све скоро — и подјелила своју силу и моралну снагу, тако, да већ изгледа свештеник и црква (барем код нас) наша, само као нека играчка (Боже прости) или само као неки обичај и ништа више. „Што свежете на земљи бике свезано и на небесима и што разријешите на земљи биће разријешено и на небесима" — рекао је Христос Спаситељ својим ученицима, — али са овом влашћу од самог Христа примљеном ми се слабо или никако не користимо већ пуштамо што но ријеч: ,,Нека тече крива Дрина, како ј' текла од старина." Не знам, шта је узрок ове жалосне појаве у нашој цркви, али мислим да се нећу преварити, ако речем: да смо ми свештеници мали, а особито велики сами свему томе криви! Браћа у Христу нека се ни најмање не љуте на ову моју ријеч, јер знам да ће сваки од нл\- лахко увидјети да је то заиста тако. Наше муке и наше незгоде ваљда су узрок ове жалосне појаве у нашој цркви јер сам увјерен, да нијесмо баш ми она секта људи, који су најгори и покваренији, и ако је баш скоро један наш у Христу брат изишао у „Српству" са високонаучном расправом ,,зашто пропада код нас религија и морал" и по законима своје логике дошао до закључка — да баци сву сву кривицу за ово, на грбачу сиромашног нашег, и онако у сваком погледу потиштенога свештенства. Није се наш брат осврнуо ни најман>е на узроке овијех појава, — нити је

дуоље мало своЈИЈем високоученијем умом завирио у суштину ствари, — због чега је ово стање наступило — него је имао доброту изнијети саму спољашну слику нашијех јада и нег.оља, нашијех мана и гријехова, иступљена и свакојакијех порока, и то баш огледало пружио у руке нашијем многобројнијем ирајашељима (хвала Богу'?) да нас још боље штују и љубе! ? Ја бих г. Крнети (војводи?) био врло благодаран, кад би ми шћео рећи, шта је имао на уму постићи са овијем писањем у „Српству". Јели то био начин којим ће мо ствар поправити? Ја сам се овога само узгред дотакао, а моја намЈ - ера није да се Ј - а на дуго и широко бавим око дописа или расправе пречаснога госп. Крнете, само сам и оваЈ* појав хтио истаћи, који ће ми послужити доказом о нашој л>утоЈ* невољи и нашем растројству. 8ар није било пута другога разговорити се братски о нашим манама и недостацима — којијех на жалост имамо много — и то у посве другом тону, а не у онаковом, као ихто је то чинио г. Крнета, који се баца дрвљем и камењем на српско-прав. свештенство, изузимајући ваљда себе самога — који то види. Имамо ми мана и недостатака доста и г. Крнета има право у многом; само у оном тону и у оном листу није требао те наше мане износити — кад би баш из чисте и несебичне намјере као прави „Родољуб" (?) то износио да се поправи ствар, — нити је смио нас саме преставити као зле духове народне нам пропасти и несреће. Имају у овоме удјела и други Фактори, кој*е и г. Крнета си-