Bosansko-Hercegovački Istočnik

Стр. 374

В .-Х. источник

Св. 10

Његова Хришћанска душа и ЕВегово племенито срце, није могло шкодити некоме -— то је добро за приватна човјека а за Митрополита никида и никако. Он је отишао Богу на истину. — Отишао је као велики добротвор и као заслужан муж за цијело српство — али баш та његова велика доброта много је нашој цркви шкодила. А јесили ти драги оче Крнета знајући те непослушности, учннио као прави родољуб и свенггеник, кораке да се томе стане на пут — и кад си то писао — зашто прнје нијеси пријавио такове непослушне свештенике духовној власти да се казне? Или тражио зато други начин ? И шта ћу још да говорим већ; „Пропаст твоја од тебе израји.љу"! И нама ће такова пропаст доћи, ни од кога другога већ од нас самијех, ако нас сам Бог не избави овога стања и положаја, и ако нам, својом милости не помогне — те нам непошље наскоро Архијереја свјесна мудра, научена. озарена 1 ) благодаЈзу Божи јом, који ће и хтјети и моћи брод наше цркве привести у тихо и мирно приста. ниште, а избавити нас од пропасти. Ја мислим да то сви желимо — јер само са таковим Митрополитом, који је наоружан знањем и мудроћу и који неће гледати шта ће свака шуша и рогуша рећи о ЕБеговом раду — и бојати се да га народ не анатемише —- него који ће вјеру нашу православну чувати у оној чистоћи, и на оној висини, на коју је поставио Сам Нзен Основатељ Исус Христос — и који ће г Г. Крнете уиутити да се таковијем и подобнијем писањем не излажу на поље књижевничко. Ја не велим да у нашем свештенству нема и кукоља али да примим да су они сви листом саме моралне пропалице, не могу Ј ) Реци: и -араведна и незлобива. Ур.

акцептирати, као ни то, да је баш то свештенство нагае узроком, да морал и религија — односно религијско осјећање и васпитање проиада, Свака пошљедица има свога узрока, а овдје је узрок и повод овоме стању нашем: не свештеник, него стицаји и околности још од прије, а које се још и данас подржавају и у ко.има се свештеник управо нашао везанијех руку. Истина је права, да имамо свештеника који нам заиста служе па саблазан, али шта треба у том случају чинити? Духовиа наша власт дужна је такове — који служе на саблазан народну најстрожије казнити, и у том случају нечинити никоме — ма ни најмање милости. „Проповједај ријеч, настој у добро вријеме и у невријеме, покарај, заи-ријети, умоли са свакијем сношењем и учењем" (Тим. 4. 2.) Онај дакле ко-је прави љубитељ вјере и народа свога, ако опази каквијех личнијех гријехова на свом свештенику неће трубити то и приповједати — још мање евоју сопствену бруку ширити по листовимз, него ће то не из мржње према дотичном — него из љубави према вјери и Богу — пријавити надлежној духовној власти, која ће таковога позвати на одговорност, и по правди и правици судити му, и тако цијело свештенство излијечити те слабости болести — које — ја то на жалост признајем, има доста ме^у нама. • Али није то главни узрок и повод јер као што рекох — тому ће се лахко помоћи само кад би се тако радило; али друго је нешто што нас у очима нашега народа, и у свачијим чини мањима, слабима и нискима, а то је на жалост завист и мржња наша, којом се гложимо и тражимо привиднијех дјела таме, који ће мо један другоме подмакнути, само да га убијемо