Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 3

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 89

спољашњим околностима и мииулим њиховога жикота. У дјелима св. Григорија Богослова има зиаменито мјесто, које показује, како је рано била позната у цркви неопходност за пастира да се брине о придобијању оппшрнога знања појединихчлановањегове пастве. „Управљати човјеком, најхитријим и најпромјенлзивнјим суштаством", говори св. Григорије богослов — „по моме мишљењу јесте вјештина над вјештинама и наука над наукама. Мисли и тежње нису једнаке код човјека и код жене, у старости и младости, код сиромаха и богаташа, код веселих и жалосних, код болесних и здравих, код старјешнна и подчињепих, код изображених и незиалица, код робока и слободних, код раздражених и кротких, код морално сталних и слабих. А када разгледамо подробније још, то каква се разлика показује међу онима, који ступају у брак и безбрачних, међу градским п сеоским становницима, д!(фу простодушнима п лукавима, међу вриједннма и љенима, ме^у људпма пострадалима и сретнима! Сви се они разликују међу собом жељама и тежњама, кад што внгне н већма, него што се разликују по спољашњему изгледу. Као што се болеснима тјелесно не дају једнаки лијекови и храна, тако исто и душе лијече се на разне начине. Једна исправља ријеч, а друге •— примјер. Једнима је потребан бич, а другима ■— узда; јер једни су љенп, с муком се нагоне ка добру, н такове је потребно побуђивати обличењнма; други су преко мјере страсни и неуздржљпви у својим тежњама тако. да их је потребно зауздавати и придржавати речју. Заједне је корисна похвала, а за друге п])екор али и једно п друго ваља унотребљавати

у своје вријеме према случају и околностима; у противном случају донијеће више штете, но користи. Једни се поправљају и ласкавим опоменама, а други строгим укорима.Имаљуди,којинеобраћају никакве пажње на опомене, учињеие на само, но се лако поправљају, кад их изобличе у присуству многих људи или јавно. Други, напротнв, не поднесу јавнога обличења и под утјецајем истога губе сваки стид; тада како би на само, може бити, пажљиво саслушали опомену н устакнули бн настојањнма обличнтеља, видећи да их и кара једино из сажаљења н саосјећања к њима. Једни осјећаЈу потребу да се на њих тако строго и пажљиво пази, да ни један, шта више најзнатнији, поступак њихов не треба да остане пеоткривенЈерсеони гордеумијењем скривати своје гријехе од људи и на том основу држе себе да су ученији од других. На поступке других овда оида бива неопходно зажмурпти, и, као што се каже, видећи не видити и чујућп не чутн, да их неби одвише чесгим обличењима довелн до упорства и кроз то не дати им узрока да сасвим изгубе сваки стид и да постану већма дрскима у нарушавању нараветвенога закона. Пред једнима ваља да се показујемо са гњевнпм лицем, чинити се да не презиремо, и да очајавамо за њима, као за изгубљенима н достојпим сажалења људима, ако њихово наравствено стање захтјева тога. С другима, напротив, ваља опходити кротко и снисходљиво и подржавати њихове боље наде. Једне треба увијек побјеђиватп и никада ие штедити ; за друге пак корисније је чинити пм неке уступке. Наше лијечење није таково, какви су врлина ппорок: прва је свагда и за све најбоља и најкориснија, а пос-