Bosansko-Hercegovački Istočnik

Св. 7 и 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 265

По томе рећи можемо, да је ираво историјски производ људскога живота. У појму о праву главни је елеменат или фактор слобода воље, по којој је члаи друпггвени, човјек субјекаш ирава, т. ј. може нешто да учини или да захтијева, а може и да одступи од тога по вољи скојој; али је уједно и објекат ирава, т. ј. дужан је да се покори захтјевима правпла права, па ваља да и против своје воље чини оно, што му се налаже у интересу одржањн друштвене цјелине и субјективног права другијех људи, чланова друштва. Према овоме, ријеч: ираво има двојаки сммсао: објективни и суб]ективни. Под правом у објективном смислу разумијег'ју се закони п иравила , која обвезују људе, да се по њима управљају и владају у међусобнијем одногаајима својим (као чланови државе, општине, породице), и која располажу спол.ашњом принудном снагом. У овоме се разликује право од морала које опет уређује, дјеловањем савјести, унутрашње одношаје људи међу собом, и пита понајприје за унутрашњу побуду. а ираво, напротив, за спољашњу радњу^ Моралне дужности не могу се изнудити, а правне дужности или обавезе јесу и могу да буду изнудне. Само се по себи разумије, да правне обавезе нигда не смију бити такове, које се противе моралу већ и саме морају да штите морал. На праву у објективном значењу оснива се право у субјективном значењу а то је моћ или власт, коју даје објектигно право појединцу према неком другом лицу или према некој другој ствари. Свакој такој властн или праву појединца треба да одговара увчјек нека правна обвеза илн дужност , — једно се без другог не да замислити.

Све је право иозитивно, т. ј. право које важи у неком добу и у некој држави, и комз власт друштвена даје правну принудну снагу 1 ). Али код свију народа није је/шако с тога, што на његов развој утичу: псторијске прилике, положај и особине земл.мшта, дух народа, релиђија, •г/руги народи, н т. д. Право позитивно извире које н.ј закона (писанијех), које из обичаја. По томе је законо или иисано и обичајно право. Под законима разумију се правни прописи, које пзриче највиша власт у држави. Важност њихова почиње од оног дана, када су обнародовани, а односе се само на будуће случајеве, а не на оне, који су већ под владањем пре^ашњих закона постали и свршени. С тога се и каже, да закон нема по правилу иовратне снаге или силе. Право, које извире из народнесвијести и које се показује у обичајима народним и нракси народној, зове се обичајно ираво. Ово је право најстарије, јер је писани закон већијем дијелом писмена потврда обичајних права. По томе имају правни прописи, који су основани на предању и обнчају народном, снагу писаног закона 3 ). По предмету, на који се односи, дијели се позитивно право на јавно и на приватно право. Јавно право односи се на државно уређење и показује, како треба да стоји или да се влада грађаиин (политич. члан организован у друштву) према државној или јавној власти. А прпватно право показује, како треба да

Гл. Гершић: Систем ри«. приф. право. 1јиоград 1882. стр. 6.

2 ) I,а\'ј^'пу: 8у8*ет с1ек гбт. КееМек 1. В. § 12.—16.; ЦпјЈег: 8у§1ет <1еб бвЂег. Рп('а1 Ке1сћ1ев

1. В. 8, 38.