Branič

БРОЈ 22.

Б Р А Н И Ч.

737

Питања о сукобу између ова два суда решавана су у •опиггој седиици њиховој, у којој су заседавали њих шесторица нз великог грађанеког, и тројица чланова из великог кривнчног суда, под председништвом једнога од председника жли подпредседника. За кривичне пресуде учињена је нзмена 4 Јан. 1864 г. (зб. 17 стр. 2) у устројству великог еуда, у томе, што су од тада министру правде слате ради подношаја Књазу на помиловање само оне пресуде, које гласе на смртну казну, а ■остале не. У 1864 год. имали смо један нарочити суд, по закону од 11 Јуна те год. (зб. 17 стр. 265); којије судио кривице великих судија. Како судије првостепених, тако и судије великих судова, за злочине и нреступе у званичној дужности, давао је министар правде под суд на онај начин, као што је прописано и за друге чиновнике (а то је по пслеђењу коми•сије а по решењу у минист. савету). Судијама првостепених судова судили су редовни судови; а за велике судије образовао се нарочити суд од седам судија, и то : четири државна саветника, и три судије великог суда. Ове судије постављао је владалац указом, на предлог министра правде, за сваки поједини случај. Овај суд судио је у првом и последњем степену; изрицао је све оне казне, које су казненнм законом прописане; а о грађанским иитањима није решавао, него је упућивао дотичне стране на грађ. парннцу код редовних судова. При решавању није се држао положних правила о доказима, него је по своме слободном, из укупног пслеђења и доказа црпеном убеђењу, дело нресуђивао или решавао; али је обвезан био да стави наннсмено побуде, на основу којих је пресудио или решио. Пресуда или решење било му је одма извршно, није иодлежало ннкаквом даљем расматрању, као што ни судије нису иодлежале никаквој одговорноети за своју пресуду или решење. Закључења евоја достављао је министру правде, који их је еаошптавао дотнчном лину; и чим суд то министру достави, сматрао се одма за разрешена од дужности.