Branič

врој 24.

б р а н и ч

стр. 958

■напомене: допунио податке библиограФске; са дозволом ппшчевом додао је нарочите две главе о развићу међународпих односа и историји Међун. Права, које су више намењене академској настави. Принцип народности и питање о окупацији Бооне и Херцеговине, предмет су нарочито интересантних напомена. Одлични проФесор београдски, вели извештај. труди се истаћи важност начела народности. Није потребно задржавати се овде на питању које је он изложио у нарочитој расправи, а на име да је народност најприроднија и најсигурнија основа за постанак држава т. ј. подмета Међун. Права ; он примећује, да су државе основане на нринципу народности, Факт природан и неизбежан у развићу људског друштва и као о таквом модерно право мора водити рачуна, ако не жели да му се пребаци, да чини корак у назад и да се враћа у доба метаФизичког посматрања ослањајући своје творевине на принципима нејасним и сумњивим. Г. Веснић оснпва своје тврђење још и на једном другом основу. У модерном времену, вели он, један од првих принцина Међун. Права налази се у слободи, у праву располагања својом судбином које је признато јавним унут. нравом грађанима разних држава и с тога је немогуће не нризнати га у корист великих историских заједница, у корист народа. По њему, опозиција на коју наилази данас иринцип народности у Међун. Праву долази с једне стране од бојазни његовог постанка, с друге стране од тежње ка неком космополитизму. Он одговара, да не треба заборавити, да су политичка права стечена но цену револуција, и да државе основане на принцпиу народности неће никако чинити сметње бзш доласку овог космополнтизма, кад историска еволуција за њ буде припремила земљиште. Додајући да се лринцип народности, сматран као основа за образовање држава, појавио управо као природан и логички отнор тенденцијама Француске револуције и Свете Алијанције, он је био освештан на ратним бојиштима тако исто као и на међувар. конгресима. Има, у осталом, једна опазка на коју се наслања г. Веснић. Не треба ни пошто, вели он, искључиво придржавати се једног од елемената који чине народност, идентитет језика; принцип народности има много ширу основу, сигурнију од овог идентитета, а то је морална заједница предања и тежњ§. Треба св ставити на ову тачку гледишта и оценити га са свом беспристрасношћу. Теоретичар Манчини није њен творац; идеа народности зачета је у исто вреМе ако не и раније у глави умног човека, коме се не може пребацити ни лакомисленост ни Фанатизам, а то је Лорда Палмерстона.