Branič

БРОЈ 24.

БРАНИЧ

стр. 955

да је Аустро-Угарска сама признала очигледно, посде Берл. Уговора, суверена нрава Турске. Он тврди, да самим тим Фактом што је Аустро-Угарска н после окупације оставила у важности капитулације у провинцијама, датим јој на администрацију, признала несумњиво суверена права Турске. Ове капитулације остале су у важности у окупираним нровинцијама пуне две године по њиховом заузећу од стране Аустро-Угарске ; оне су могле бити укиауте само са пристанком заинтересованих сила, а овај пристанак био би излишан кад би те провинције чиниле саставни део Аустро-Угарске територије. 4., Из чл. Ш. поменуте нагодбе види се уз то јасно да приходи Босне и Херцеговине имају да се употребљавају искљуЧИВО на иотрвбе ових иокрајина, на њихову управу, и на побољшање у њима, из чега излази, да се они не смеју употребљаватн на иотребе Аустро-Угарске. Из овога излази доста јасно : сједне стране намера уступања у управу и њен рок, а с друге очита противзаконитост у извођењу босанских војничких одељења из ових покрајина и њиховом увршћивању у аустро-угарску војску. Правнс. се не да појмити, да Аустро-Угарска у рату ма с којом државом, иајмање с Турском, уводи у борбу, под својом заставом, босанска и херцеговачка војничка одељења. 5., Неоспорно је уз то, да су урођеници Босне и Херцеговине турски држављани, и да као такви имају свуда и да се сматрају, где год њихов положај није одређен нарочитим споразумима. Закључак г. Веснића заслужује да се цитира у целости : „Разложно је чудити се, да су правни писци стали у првим тренутцима гогово убезекнути пред новим положајем Восне и Херцеговине, нарочито с тога, што му нису у прошлости видели сличиа примера. При томе се губило из вида, да је Међународно Право органска наука, да оно има да иде и да се развија упоредо са Самим развијањем међународних односа. Оно је и овде у стању, да нам тачно одреди ново стање. Треба само тражити за то у њему кључ хладно и беспристрасно, разумевајући тачно одредбе дотичних уговора и проничући им у дух. Кад се то учини, онда ће се осим тежње Аустро-Угарске морати уочити не само тежља Турске и самих Босанаца и Херцеговаца већ и тежња Европе односно Берлинског Уговора, који је силом свога угледа могао сасвим предати Аустро-Угарско^ ове иокрајине, да је хтео. Зар је мало других неправда починио? ! Кад он то није учинио, онда је за то морало бити и сувише озбиљних разлога, а да би се они смеди губити из вида".