Branič

БРОЈ 7. и 8.

б р а н и ч

стр . 325.

ковању нешто туђе, пошто се и он јавља као сопственик реченог предузећа, и по томе оптужени не може према својим ортацима одговарати кривично као утајач, већ једино може одговаратл материјално за штету, која је у тужби од стране тужилаца пред•стављена и извесним документима утврђена. »Тако исто не може бити говора ни о постојању по другом оптужењу дела преваре, јер и овде се појављује оптужени према тужиоцима као ортак, те према томе нема потребних услова за постојање дела предвиђеног у тач 1. §. 253. крив. зак. већ може •бити једино речи о томе, да оптужени одговара тужиоцима материјално за штету, ако ове доиста има у томе, што је он, приликом потврђивања Фирме код трговачког суда, изменио неке тачке заједничког уговора.® Али, Касациони Суд у I одељењу на жалбу пуномоћника тужиочевих, решењем од 20 марта 1899. №2610 поништио је решење Првост. Суда. Том приликом Касациони Суд је дао ове примедбе: „При коментарисању појединих одредаба нашег крив. закоиика морају се неминовно узети у обзир принципи, који владају у модерној криминалној доктршш, јер одредбе нашег крив. закона — као и кривични законици осталих модерних држава •■базирају у опште на усвојеним начелима у данашњој криминалној науци. У колико се пак од тога одступа, то је законодавац, или специалном одредбом, или нарочитом редакцијом деФиниција извесних законских одредаба, или нарочитим местом у систематичном распореду законских одредаба, јасно означио. Пошто се код одредбе §. §. 229. и тач. 1. §. 253. у вези са §. 251. крив. зак. не види, да је законодавац хтео дозволити, да ое при коментарисању поменутих одредаба може одступити од доктринерног •схватања утаје и преваре — јер се ниједан од карактерних знакова за то код њих не налази, — то је онда при тумачењу иоменутих законских одредаба од иресудне важности само оно схватање, које је меродавно у криминалној доктрини за та два кривична дела, а тб је између осталог: да појам ортачине не искључује никако нојам утаје или преваре, или да оба кривична дела не могу код ортачине створити реалну конкуренцију — реални ■стицај и т. д! »Кад ортак прими на руковање својину свога ортака, онда та ириносна својина може бити предмет утаје. С тога је суд требао да оцени да ли у даном случају постоје, или не, сви карактерни знаци, који се по §. 229. крив. зак. за утају траже. А исто је тако требао да оцени, да ли постоје, или не, сви карактерни