Branič

стр . 348.

б р а н ii ч

број 7. и 8.

* * * 1Јп са$ с1е Ма1ига.Ииа.Ноп соИесГте еп сШјогз (1е 1ви1е сеззгоп Ле 1егтИогге раг Јгмош РегИсћ, ргореззеиг а 1а РасиИе с1е с1гоИ с1е Ве1дгас1е. ЕсЛгаИ: <1е 1а Ве^ие б.е БгоИ ш1егпаИопа1 еГ с1е ВедгзГаНоп сотрагее. ВгидеИез 1900. Г. ПроФ. Перић, публиковао је у бриселском часоиису за Међународно Право и Упоредно Законодавство интересантну расправу о чл. 18. српско-турске консуларне конвенције од 1896. По овом члану. у српско су поданство прешли сви онп турски држављани, који су, пре Берлинског Уговора, били у Србији стално домпцилиранр, па то и после остали. Подносећи тај текст, г. Перић је нашао да је овде реч само о оним турским поданицима који су прешли у Србији пре него је она била увећана услед Берлинског Уговора; који су ту изабрали себи не само резиденцију него и домнцил, који су се били решили да се у турску царовцну више не враћају, и који су у том истрајали све до 1896, кад је била закључена конвенција између нас и Турске. Са обзиром на тај последњи услов, г. Перић умесно тврди да се члану 18. не може признати повратно дејство. Кад би му се оно признало, онда би изашло да су, и пре закључења ковенције, турски држављани са сталним домицилом овде прешли у наше поданство. Како би се оно међутим слагало с тим што чл. 18. тек од тренутка закључења конвенције лишава те личности царског поданства. По мишљењу г. Перића, чл. 18. имао је, на првом месту, да регулише положај оног великог броја Срба из Турске, који су због зулума били пребегли у Србију. Г. Перић истиче за тим, како су ови људп преведени из једног страног поданства у наше, а њихов се пристанак није ни тражио, — и нарочиго како су преведени сви заједно, једним истим актом. Г. Перић, тим поводом, примећује, да су оваке колективне натурализације у обичају само онда кад је једна држава принуђена уступити другој један део своје области. У неком случају сви становници дотичне територије мењају заједно поданство државе која прима. Али, ако се тада поклања земља, па ова собом вуче и људе што на њој живе, по чл. 18. на против, Турска је поклонила један део свог становништва, а задржала и даље под својом влашћу ону територију, коју су они заузимали. На основу тога, г. Перић изводи да наш чл. 18. консуларне конвенције пружа јединствен пример колективне натурализације без икаква уступања територије. Као све расправе г. Перића, тако се и ова одликује јасним излагањем, сигурним резоновањем и елегантним стилом. С. Ј.