Branič

стр. 506.

б р а Н ii ч

број 9—18.

путем. ако би биле очевидне и јасне. По правилу, понављамо то још једаред, свака држава одређује сасвим независно погодбе под којима је једно лице подобно да врши државне послове у својој области. Али међу правима, чији губитак може долазити од кривичне осуде и од чијег се уживања може бити лишен чак и за будућност. јесу породична права. или она која се у првом реду тичу уређења породице, као право на учешће у породичном савету, право бити постављен за старатеља, помоћног стараоца или куратора ако то није за своју децу. и по мишљењу породичног савета, да врши дужност правног саветника или привременог управљача. Без сумње сва ова права нису породична права у правом смислу те речи, али она се готово сва везују за уређење породице, и у исто време сачињавају елементе опште подобности са другога а не политичког гледишта. Овде се могу појавити врло важна питања. Замислимо да је реч о породичном савету сазваном у Белгији и да се има да оцењује да ли овај или онај сродник може бити члан савета. Ако му је ово право одузето осудом изреченом у Белгији, оно ће му 7 се, по нашем мишл.ењу, морати одрећи па био он Белгијанац или туђинац, и био неподобни Белгијанац или туђинац. Ово је несумњиво, ако је неподобни белгијске народности, јер се тада по правилу наименовање старатеља управља по белгијском закону, као и све оно што се односи на суштину управљања пупилом. Само је облик потчињен земаљском закону. Али питање, да ли је једно лице подобно, да буде члан породичног савета,. није питање облика. Ми смо у осталом претпоставили, да је савет сазван у Белгији. Али кад је неподобни туђинац, гштање је теже ако ова неподобност по закону његовог народа није призната. У његовом је интересу одиста, да се туторство пос-тави, и по правилу његов народни закон јој одређује уређење и рад. При свем том држимо да општи јавни поредак не би допустио, да се у породични савет са седиштем у Белгији, чак и кад би био туђински, или да наименује старатеља, пусти лице коме би ово право било одузето кривичном пресудом, која је у нашој земљи изречена. Ипак је питање врло тешко, и може се питати: 1, да ли ми морамо више заступати неподобног него ли што то чини закон његове земље; да ли ово није противно основу, да се уређење старатељства, негов рад и само наименовање старатеља управља према народном закону малолетника у чију је корист ова установа створена. Била би необорима замерка, кад би се тицало какве неподобности која је заведена искључиво у корист малолетника, али не треба заборавити, да кад је њу завео каз-