Branič

31*

6р0ј 5 и 6.

•О УСЛОВНОЈ ОСУДИ

стр . 479.

ређено в-реме. Ова репгења овога пптања у нзузетцима, које смо показали, сасвим су у духу закона, који није хтео да освешта друга каква решења о пстим, која би бнла нротивна његовом правом смислу. II. Потврда прве осуде. 229. — Услед ревокације одлагања постаје коначна осуда која је дотле зависила од резолутивног услова. Утврђују се разна дејства, која она производи репЛеп1е сопЛШопе споредне казне и неспособности, које резултују нз осуде остају и даље, као п упис у кривичну судску књигу. 230. — Поврат. — Осуда, која се тако потврди узима се у рачун прн иоврату, у року који је закон одредио, и по условима у новим члановима 57 и 58 казненог законика. То закон изрично прописује. (чл. 3). У овом погледу има извесне тешкоће. У случају кад се осуђени лигпава благодјејања одлагања, казна није иитезла, и у опште није застарела. Но по члановима 57 и 58 (које је прецизно модиФиковао овај закон* рок од пет година, за време кога треба да буде учињено друго дело, почиње одонда, од када нестане казне или кад иста застари. Да ли тада, у овом случају треба закључити да овај рок још није почео тећи? Члан 3. дакле, освештао би једну материјалну заблуду. Такво решење није допуштено: сигурно је, да је законодавац, хтео то, да условно осуђени у поврату буде строжпје кажњен у извесном случају т. ј. ако обе осуде имају услове чланова 57 и 58. Ово је основ. Тиме што ова два члана предвиђају као полазну тачку нестанак или застарелост казне, имали су у виду обичне претпоставке; но, укупан закон показује .да није искључена ни трећа изузетна хипотеза, у којој казна није могла бнти издржана за то што је била суспендована. Може се казати да се услед законске Фикције суспендовања казне, у овом погледу равна њеном извршењу. 231. — Екстрадиција. — Кад осуда изгуби свој условни карактер, сна онда може да служи као основ за тражење екстрадицпје, баш п онда кад осуда која је узрок ревокацији не спада у услове уговора. Услед ове друге осуде, прва осуда добија своју извршну силу, коју није имала. У овом случају држава, којој се осуђени издаје има право да над екстрадираним изврши само праву казну.