Branič

отр. 908.

б р А н и ч

број 10-12.

9 сувише подложно променљивости прилика, да бисмо могли обележити ма какво стално правило. Сва су ова кажњива дела чисто интелектуална, из тога излази да су преступи битно и поглавито покретљиви и променљиви. Преступна дела о мишљењу и приликама подчињена су свим могућним променама, као што је и јавно мишлзење нокретљивије као струк класа што га ветар повија, она се примењују на дела политичке природе. Она се разликују од кривица предвиђених по општем праву, јер су ове последње увек преступи, ма у које време и ма на коме месту да су учињене, док код кривица штампарских, оно што се јуче сматрало за зло, биће невина ствар, може бити, данас; оно што се држи за једну земљу за опасно незначајно је за другу. То је, дакле, стање духа политичких прилика, обичаја земље, веровања, па чак нарочитих предрасуда које се морају узимати у оцену ири опредељају, један од битних услова за постојање овог преступа, за који у осталом треба пре свега као и за остале преступе да ностоји друштвена опасност или индивидуална штета. Ова начела морају да руководе судије при оцени преступа по закону о штампи. Остаје нам још на послетку да неколико речи проговоримо о јавном и приватном карактеру лажних гласова или докумената. Члан 24. овог закона не чини разлику који су интереси повређени услед лажног објављивања, да ли се штета наноси јавном поретку или се наноси приватним интересима. Шта би значило да је закон правио разлику у овоме. Значило би, да би закон учинио врло значајну омашку, јер у колико има да се штите јавни интереси у толико исто имају да се штите и приватни интереси, јер лажни гласови могу на непоправљив начин упропастити приватна лица. Узмимо да се распростре лажан глас о некој трговачкој кући и то се објави, нема сумње да јој такви гласови могу нанети потпуну иропаст. И ио томе законодавац није имао разлога да не штити ириватни као и јавни интерес против истих опасности. Уз ово да напоменемо овде и нешто о члану 52. закона. Суд има право при изрицању пресуде, ако има