Branič

ПРАВНИ ПОЛОЖЛЈ ОДСТУПЕЛПХ МПНПСТАРА

437

нике. Најзад, он је нарочито прописао случајеве у којима могу чиновници и министри доћи на расположење (§§ 33—38 закона о чиновницима), и искључио из те могућности привремене чиновнике одвојеном одредбом: „онај пак, који пре тога ни у каквој сталној служби није био, пак је привремено на какво званије постављен, моћи ће се из истог званија одпустити без да се спрама њега морају набљудавати правила, која су у подобним случајевима за сталне чиновнике предписана (члан 3. уредбе о привременим чиновницима од 14, јуна 1845.) Шта више, предвидевши случај, да такви привремени министри постану сталним, законодавац је одредио начин како ће. се они стављати нарасположење и према коликој ће плати имати да се израчунава њихова пензија. То је питање покренуто у Народној Скупштини у тренутку кад је изнето на решавање законодавно тумачење § 37.* Том је приликом оправдано речено: „Баш и кад би се узело то, да је чиновник реактивисан, ди је то стални чиновник, што у ствари није по закону о чиновницима грађанског реда — такви чиновници могу добити само плату онога места, са кога су дошли на министарски положај, а никако не могу добити већу плату". И онда, да би се тако реактивисан чиновник ставио на расположење, потребно је да буду испуњене оне две погодбе које је законодавац прописао, на име да се укине или његово звање или надлештво у коме је радио — што није случај код привременог мииистра. Сем тога, чиновник реактивисан тим начином што је постао министром, могао би доћи на расположење само са извесним процентом плате свога ранијег звања. Ето до тако нелогичних последица довело би тумачење друге алинеје § 37., кад хоће да се ограничи његова примена само на оне привремене министре, који никад нису били чиновници. (Свршнће се)1)г. Коста Кумануди, доцент Вел. Школе.

1 Стенографске белешке о раду редовне Народне Скупштине за 1901. годину, стр 984.