Branič

В Р А Н И Ч

50

ма сталежима и заинтересовиним круговима. У пркос том уовојику да она често дају мерило за поступност у оцеви теживе злочиних дела међу собом; она кажу законодавцу и судији, да једна радша треба строже да се казни но друга, разбојништво теже но утаја. Али ни она немогу никад помоћи, да нађем казну, која би злочину одговарала, јер ми она не саопштавају однос вредности између злочина и казне. Кад имам на једној страни разну робу, чији однос вредности међусобом знам и на другој страни разне врсте новца, чија ми је међусобна вредност такође позната, ипак не могу да вредност робе представим у новцу, док ми неко бар о једној роби не каже, коме комаду новца одговара њена вредност. Исто је тако и код злочина и казне. Кад би ми осекај правичности народа могао да да сигурно извешће бар код једне крађе о томе, који број дана затвора одговара њеној тежини, то ми не би било сувише тешко да изнађем за остале крађе тачно време казне, ма да би се још по нека сумња могла појавити. Келер 1 ) поставља понова изједначење злочипа и казне од прилике овако: Највеће зло које може човек да учини јесте убиство другог човека. Најгрубље, што се убици може за [ ;о да учини, то је њега самог убити. Јели учинилац нешто мање извршио, то се мора питати: Ва колико је процената блаже ово дело од убиства? „Узимањем у помоћ историјом наслеђена схватања поставља се питање: Колико вреди мање извршена воља спречити извршење извесне радње, од извршене воље: убити једног човека?" Раллици у опакости обе радње треба и казна да одговара. Но између смртне казне и друге какве казне не да се у опште однос вредности утврдити; осим тога нисмо сигурни, да ли се смртна 1) А. КбМег, КеГогт{га<уеп с1е8 81гаћ - есћ18 1903 8 ,2 /1з Види сличне мисли код Бернера, Вогпег, 1^ећг1н1сћ, 18. изд. 1898 стр. 7.