Branič

334

Б Р А Н II Ч

стане таква, да не може одвести стицању нрава или кад се државина изгуби. Први случај настаје онда, кад државина постане несавесна. Државину и даље имамо, али она није корисна за застарелост. Ово ће бити или кад посесор дозна, да се његова државина не оснива на једном пуноважном правном основу, да је дакле незаконита, 1 или кад господар послужног добра против посесора подигне тужбу, за беснравно вршење права службености. Од тренутка, када је тужба саоиштена посесору, његова државина постаје несавесна (§ 207). Но ако тужилац својом тужбом не успе, сматра се као да застарелост није прекидана (§ 945) 2 . Застарелост се тим ире прекида, кад се изгуби државина, а то може бити или губитком ашпшз-а робвМепсН (§ 945) или проиашћу послужне ствари. Пропаст ствари не мора битп само физичка, већ може бити и правна. 3 20. — У случају уступања повласног добра, нови носесор може својој посесији ирава службепости додати и посесију свога претходника и тако рачунати рок за застареЛОСТ (§ 941, ассе8810 р088е8810Ш8.) Да би тога могло бити захтева се, да државпна и једног и другог посесора буду способпе за застарелост, да су дакле иоштене, законскеинепрекидне. Ако друга државина не испуњава ове услове, посесору не ће користити траденсова државина. 1

1 У римском праву само за почетак посеспјо тражила се савсспост; ако би пак посесор у току времепа, које је потребпо за застарелост постао песавестап, то неће пишта утицати па дејство застарелости (та1а НДев вирегуетепз поп посе!;). Рис1Па, ор. с. 8, 209. Соп1га у немачком ираву, МаШпазз, ор. с. 8. 66.

2 РпсМа, ор. с. 8. 205.

3 На пример послужно се добро огласи за гез ех1га соттегсшт и као такво не може битп предмет права. Вегпћиг§, Б. В. К. 8. 318; МаШиазв, ор. сИ. 8. 65; Кибпоу, ор. с. 8. 881.

4 У римском праву универзалпи паследник је настављао државину декујуса (аиссезеш Јп изисармпет) а то настављање нпје имало карактер обичне акцесије државине. Рисћ^а, ор. с. § 239. Апш. т. Наследник је потцуно иредстављао умрлога и продужавао је савесну државину и ако је он сам био ша1а Кс1е. Вегпћиг§', Б. а11§-. Еећг. § 1"9, Апт. 7. Акцесија иак државине у прво време није постојала као нарочита ииституција, већ су ,је претори употребљавали по своме нахођењу: (1е ассеввЈопШив роззезв!опиш шћИ т регрећгат педие §епегаШ;ег ДеКшге роазитиз, сопвјвћгп!; епћп ш во1а е^ићаке. Тек је Јустипијан допустио акцесију у свима случајевпма,