Branič

0 КРПВОКЛЕТСТВУ И ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

281

б. Но да би у опште могло бити говора о постојању дела лажног сведочења, као и крпвоклетства, потребно је, да су испуњени извесни претходни, формални услови. Њих има три врсте: 1. Лице које полаже заклетву мора бити способно по позитивним законима за полагање заклетве. 2. Власт, пред којом се полаже заклетва, мора бити овлашћена законом за пријем или полагање заклетве ; да је заклетва положена пред надлежном влашћу мора бити доказано. 3. Заклетва мора бити положена у законој форми. Као доказ о свему томе служи у грађанским парницама сама писмена заклетва од стране парничара, док се заклетва сведока или вештака, било у грађанским било у кривичним предметима утврђује самим уписом тога факта у протокол извиђања, при чему се претпоставља, да је форма заклетве из § 234. грађ. с. п. или § 113. кр. с. п. испуњена. Где је положена заклетва нарочитим писменом утврђена, као што је случај са заклетвом парничара, потребно је, да она у свему одговара како формом тако и садржином прописаној заклетви, да би могло на случај њепе лажности бити говора о кривоклетству. За оцену и утврђење лажности извесног исказа важно је да се утврди: да сведок или парничар мора да се закуне онако, како је -заклетва формулисана; он не може нешто признати, а нешто порећи. Тако ако он порекне садржину заклетве, ма да је она у основу тачна, а у споредним околностима лажна, то настаје питање, да ли се он лажно заклео. Наука немачког казненог права узима да не постоји кривоклетство ни лажно сведочење. 1 6. Постојање дела кривоклетства илажног сведочења зависи од момента, да ли се заклетва полаже у почетку испита или по свршетку истог. Лажно сведочење свршено је дело у првом случају, кад је сведок свршио свој исказ и исти на протоколу потписао, у другом случају са моментом 617—623., а нарочито С. ВЈоозз, МешеШ, стр. 273—412. у књизи „Уег§МсћегкЈе Вагз1е11ип§; <Јез <1еи<;всћеп ип<3 аизИпсћвсћеп бка&есМз, Вег1т. 1906. 1 С. Зјоозз, МетеМ, 1906. стр. 292. на нав. месту. Он ипак наводи противну одлуку судске праксе од 8. I. 1876. да је узето постојање кривоклетства, кад се парничар заклео на формулу: „да није примио од тужиоца 13 литара ракије по 18 кр. 30. априла 1874. год." па се утврдило да је он у опште купио од тужиоца ракију. ма да не истог дана ни у истој колпчини ни по истој цени.