Branič

4*

Број 7. и 8.

„Б Р А Н И Ч"

Стр. 143.

(ато (геда, с1а озШпе I с1а1је, а 1о и тос/егпо геЉгт!$апот, Лггауи I §гас1јапз{џо ${о тапје орГегесијисет ок1'ки. Оги§Ле (геда с1а 5е и\>е<1е роз1ерепо ргета рге1агп1т пагеЛјепј1та, кој1 се $1азШ, с1а гаГгаге рогоШ оМазпе зкирШпе га з\>оји о/)1аз{, о<1по$по с1ок1е пета зкирзИпа, јес1ап с1ги §1 Iак(ог коЈ1 је рг1угетепо паџес1еп и рге1агпот пагеЛјепјипа гакопа.

Д-р Драг. Лранђеловик, проф. Универзитета. Да ли треба у грађанским парницама неограничено допуштати доказ сведоцима. У грађанским приватно-правним односима треба тежити томе да странке, које предузимају правне послове, своју пословну, вољу изражавају озбиљно, промишљено, јасно и тако да остане сигурнога трага о свршеном послу. Тога ради законодавство треба да погодним срествима упућује грађане да тако раде. Томе циљу има да служи и тежња законодавства да грађани о својим правним пословимт састављају исправе — јавне и приватне. Јер састављање исправа нагони странке да своју пословну вољу изражавају озбиљно, промишљено, јасно. Услед тога исправа, даље, служи и као сигуран доказ у случају спора. Ако би се допустила неограничена употреба доказивања сведоцима у грађанским парницама, постоји оправдана бојазан да странке неће састављати писмене исправе о својим правним пословима, рачунајући да ће и сведоцима моћи доказивати чињепице, на којилла своје право оснивају. Пропуштајући да о праг.ном послу саставе исправу, странке се у случају спора, излажу опасности да тешко докажу чињенице, на којима своје право оснивају. Јер сведоци, и кад су поштени и пажљиви људи, не могу често посведочити једну чињеницу онако, како би се то могло исправом учинити. Они се често не сећају догађаја, који имају да посведоче, или имају само нејасне представе о њему. Често сведок не може јасно да схвати значај онога, о чему се ради, или је догађај погрешно схватио. Али неограничена употреба сведока, као доказног средства, има, даље, и ту незгоду, што странке излаже опасности од лажних сведока. Изрека: двојица без душе трећи без главе, која је карактеристична за доказивање сведоцима у кривичном процесу има свога значаја и за грађанску парницу.

Да не идемо даље него да из историје законодавства у Србији констатујемо да је у Србији, пре данашњег законика у поступку судском у грађанским пчрницама од 1865 године, допуштена неограничена употреба доказивања сведоцима. Искуство је показало да се врло много у грађанским пзрницама оперисало сз лажним сведоцима. Налазило се често несавесних људи, који су сведочили како су видели да је уговор закључен, да је тражбина исплаћена и т. д. И на основу тога људи су осуђивани и ако нису били дужни. Истина, према историји слободне судијске оцене поднесених доказа, суд може одлучити да не верује исказима сведока, ако сматра да има разлога сумњати у истинитост сведоџбе. Али, не треба заборавити да је и најсавеснијем и најспремнијем судији врло често тешко оценити да ли сведок говори истину. Судија треба тако рећи сваког сведока да познаје у погледу његове савесности, да је одличан психолог, да познаје однос између странака и сведока, па да може одлучити треба ли веровати сведоку. Колико пак има таких судија ? И да ли у данашњем морално нагриженом друштву смемо претпоставити да ће неограничена употреба доказивати сведоцима мање штете донети него штоје то било у патријархалној, сељачкој и неписменој Србији од пре шездесет и више година ? Треба дакле гонити грађане да праве исправе о својим правним пословима, треба спречавати злоупотребе доказивањем сведоцима заштитити дакле странку од лажних сведока, чије лажно сведочење, често суд не може да утврди. Али, с друге стране, це треба ограничавати употребу доказивања сведоцима, кад се странке, против које је сведоџба управљена, не боје исказа лажних сведока. Стога бих предложио оваку одредбу за нови грађански судски поступак: 1. Кад се једна странка, за доказ постојања једне чињенице, која се односи на предмет чија вредност прелази 500 динара, позива за сведока, онда суд — по захтеву противне странке — неће допустити доказивање, ако је о тој чињеници могућно било направити исправу у време њенога постанка. 2. Није допуштено сведоџбом сведока доказивати противно ономе или изван онога што садржи писмена исправа.