Branič

Стр. 146.

„Б Р А Н И Ч"

Број 7. и 8.

2) Друга и нарочита привилегија коју закон даје задрузи јесте, кад је питање наслеђа, у праву приоригета сродника који су у заједници живота и имања, испред свих осталих сродника, равних или ближих по степену сродства, зли који не би били у тој заједници. И ово треба да важи како за задружну тако н за инокосну земљорадничку породину, јер им је природа иста, према напред показаноме. Мушка деца и пре свога пунолества, од 15-године, привређују. учествују и заједничкој тековини. При деоби отац, потражујући из задружне куће свој Део, има права за њих, за ту своју децу, потраживати и њихов део ове тековине, којим она, кад постану пунолетна располажу, тако да се од пунолества а свога и према оцу своме, ако су у заједници живота са њим, јављају као задругари његови. Према овоме, ако је кућа инокосна, пунолетни син, који би узео свој део тековине, оделио се и изашао из заједничке куће, не припада више овој и нема права на наслеђе имања оцз и оних му синова који су са овим остали и даље у заједници живота и имања оца и оних му синова који су овим остали и даље у заједници живота и имања. Тако исто и отац који би се одвојио од синова пошто је овима дао што им припада, на случај смрти кога од ових синова од којих су остали у заједници, нема права на наслеђе имања синовљева, него га искључују живи синови, наслеђујуђи они умрлога им брата, ако овај није оставио својих потомака. При деоби, сваки задругар има права како на део заједничке тековине (приновка) од навршене своје 15 године тако и на део од остале заједничке имовине (старине), који би део добио умрли задругар да је жив и за који део овога он репрезентује као наследник. Мушка деца, синови умрлога задругара, искључују из наследства своје сестре, женску децу његову, као и у градској породици сада. Ако се хоће да и женска деца наслеђују подједнако с мушком децом део свога оца, треба имати на уму потребу нераспарчавања имања куће земљорадничке, и онда прописати да сестре морају свој део уступити браћи по процени, а да га другом ком ван куће не могу продати. Ако умрли задругар остави само женску децу, ова наслеђују као и у градској породици, али и ту треба прописати да наслеђено непокретно добро морају по процени уступити задрузи, а да га не могу

продати изван задруге. Д-р Б. Петрановић у чланку „Право Наследства код Срба", у књ. ХХШ Рада Југословенске Акацемије, говорећи у том погледу о Боци и Далмацији, каже: у Боци и Далмацији и данас бива да се народ сеоски нерадо повињава аустр. Грађ. Законику, и жене, имајући рођенога порода, одричу се врло често права свога на очинство у корист браћи својој, задовољавајући се поћијом у благу (т. ј. стоци), одећи и новцу. И тамо, где се женска деца искључују из наслеђа, не чини се то што би тобож имала мање права него из разлога што је жена намењена да оде у туђу родбину, па да не би растурала ону у којој је рођена и да би се чувала недељеност имовине, не само задруге у којој је рођена него и оне у коју удајом одлази, јер би ова, иначе, доживела исту судбу. Кад се удовица у задрузи умрлога мужа преуда, па децу овога и своју са собом одведе, ова деца задржавају своја права на наслеђе као и да су остала у задрузи. Кад су задругари свега два лица, па једна од њих умре, онај други овога наслеђује, без обзира на сроднике који су изван задруге, јер у моменту смрти, када се наследником постаје, преживели задругар још је у задрузи са оним другим. Кад у задрузи остане само један задругар са малолетном децом помрлих задругара, задружно се стање продужава и даље, тако да се, у питању наслеђа, не може казати да је задруга престала зато што сада не би било „више пунолетних или ожењених" задругара. Ако остану само малолетна деца, задруга се сама собом не продужава, него старатељска власт предузима што треба за управу имзњем и старање о малолетницима, па и за расправу наслеђа, односно деобу. Наравно да сваки задругар има право да, на случај смрти, и тестаментом располаже својим делом задружнога имања. Ово је последица онога што задругару стоји на вољу и за живота свога увек да може тражити издвајање дела који му припада и иступање из задруге. Према томе у надлежност ни суда ни управне власти не спада да испитује узроке због којих се деоба тражи и да одлучује да ли се допушта или не допушта деоба. Али, ако је спорно питање о томе да ли у конкретном случају задруга постоји или не постоји и да ли је онај који као задругар нешто потражује доиста задругар,