Branič
6
Број 7. и 8.
„Б Р А Н И Ч
Стр. 157,
ђутим, Касациони суд, ништећи предње решење, потпуно правилно упућује суд да реши прво питање своје надлежности, јер је ван сваке сумње и Касационом Суду изгледало чудно и незаконито ово шиљање аката „на надлежност". Поступајући попримедбама Касационог Суда као обавезним, првостепени суд доноси друго решење којим се оглашава надлежним за расправу овога спора и жалбу проглашава благовременом. По своме устројству и по грађ. суд пост. ван спора је да је прв. суд за град Београд у овом случају надлежан. То се не дискутује. Ми само упућујемо наше критике на начин на који је се прв. суд. огласио надлежним по неправилном пријему аката. Из тога разлога, апсолутно не може опстати разлог суда, да је он надлежан за расправу овог спора, све док се прв. суд трговачки, својим решењем у законској форми, не огласи ненадлежним. 5. Кад је се већ прв. суд за град Београд неправилним начином огласио надлежним, онда је по закону требао поднету жалбу да огласи неблаговременом из простог разлога што је исту жалбу прв. суд примио тек. 25. децембра 1923. год. дакле на 44 дана по истеку законског рока за жалбу. Благовременост или неблаговременост жалбе цени суд по званичној дужности према моменту пријема исте у суду. Бар таква је до сада била пракса. По овој пракси поднета жалба би била неблаговремена. Она је напротив оглашена благовременом, јер суд налази „то што је жалилац жалбу упутио трговачком суду а не првостепеном суду као једино надлежном, у овом случају, а у питању да ли је жалба благовремена или не, без важности је са разлога, што избрани суд истог дана 26.-Х1-1924. год. послао сва акта заједно са својом пресудом београдском трговачком суду у смислу § 442. грађ. суд. пост. сматрајући да је тај суд надлежан и што су се та акта налазила у трг. суду у времену кад је жалилац жалбу преко поште упутио а у времену кад је трг. суд ту жалбу примио." пошто се уз то трг. суд није пре пријема жалбе огласио ненадлежним већ тек по пријему исте, то прв. суд за град Београд сматра да је изјављена жалба благовремена. Све би ово било тачно, да није у директној противности са § 445. грађ. суд. пост. по коме законском пропису, жалба се има на пресуду избраног суда поднети
„надлежном првостепеном суду". Санкција у случају одбијања надлежности јесте губљење рока од 15 дана. Да не би овај рок изгубио, парничар је могао благовремено поднети жалбу и прв. суду за Град Београд. У том случају би се обезбедио од евентуалне неблаговремености његове жалбе, што се врло често ради у практичном животу. Кад он то није учинио, онда је имао да дели судбину своје неправилно упућене жалбе. Није потребно нагласити, да услед ових формалности и нигде у закону предвиђене процедуре, пресуда избраног суда није могла бити оглашена извршном све до јула месеца ов. год. и ко зна докле ће то ићи, јер је једних парничара интерес да се пресуда не оглашује извршном а других на против обратан интерес. Избрани суд, као брз суд, у овом случају показао се несравњено дуг, чиме је промашио своју основну намену — да суди брзо и јевтино. Најзад, једном најобичнијом логиком развијајући судски разлог о томе: да жалба благовремено предата ненадлежном суду има се сматрати благовременом за надлежан суд и после законског рока од 15 дана, долазимо до следеће констатације: Замислимо да трг. суд није погодио надлежан суд, већ да је на пр. оценио да је надлежни суд за расправу овог спора духовни охридски суд, па њему послао акта спора са жалбом, а овај опет, по своме устројству ненадлежан, упутио акта скопљанском управном суду „с молбом на надлежност," па овај суд најзад, правилно протумачио закон и нашао. да је за расправу овог спора надлежан прв. суд. за Град Београд и њему послао акта спора. Да ли у овом лутању о надлежности остаје јот увек жалба незадовољених страна благовремена? Ми веома сумњамо, јер, по закону, парнична страна је дужна обратити се надлежном суду са жалбом, а исто тако по истом закону, суд је дужан пазити по званичној дужности о својој надлежности, Ко је после њега надлежан, то се суда који о својој надлежности решава, не тиче. Он има само да каже да је или није надлежан по спорном предмету. Незадовољна страна пак, питаће у својој жалби, Касациони Суд, ко је надлежан, но ни Касациони Суд јој то неће моћи рећи, у сваком случају, већ ће судско решење о ненадлежности било поништити и огласити исти суд надлежним, у ком случају нема сумње више о надлежности, или ће решење