Branič

Број 10. и 11.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 185

поступком, сачињава унутрашње јавно право сваке уставне државе. До изједначења административних закона ми ћемо увек бити у хаосу створеном постојањем шест разних управних система, а тек изједначењем тих закона наша ће земља добити једну своју државну физиономију, јасну, одређену и коначно утврђену. Према томе је очевидно да питање изједначења државних административних закона не трпи одлагања. Али с друге стране не смемо сметнути с ума да ми то питање имамо да решавамо у времену фин&нсијске непросперности. За то требамо и ту непромостиву околност имамо увек у виду. По мом мишљењу то је и нека срећа у несрећи; јер ћемо тако бити приморани да створимо један упрошћени систем администрације, који ће бити прегледнији, приступачнији и сигурнији, него што би то могао бити један компликованији и скупљи систем. Главно је да се добро свршавају послови и да се утврди ко их има да свршава, То изгледа да је једна врло проста ствар, али то није тако сада код нас. Ако посматрамо како су сад организовани наши највиши централни уреди, одмах ћемо бити на чисто да се тако не може организовати једна здрава администрација. Још од првог дана нашега уједињења настала је код нас дискусија о томе хоће ли се наша држава организовати по централистичком или по децентралистичком систему. Наше новине и наши часописи преплавише нас општим расматрањима за и против централизације. Међутим нико није предлагао нешто у погледу детаља. Превладало је било вал^да мишљење да су ти детаљи ситнице, које се лако могу уредити чим се људи одлуче за један или за други систем. Централистички систем је победио. Али се у пракси десило да се децентрализовало и око што је централизовано и у најдецентралистичкој држави. Децентрализована је администрација у самом оквиру централнкх Министарстви, и то децентрализовање све више и више расте, тако да ће се једног дана морати да пронађе један нов термкн да би се њиме означило то чисто југословенско децентрализовање централизма. Код нас има Министаретава која имају не једну архиву, као што то бива у осталом свету, него на десетине архива, и скоро се свака од тих архива води по личном систему односног архивара. Ако случајнонемаууреду архивара Милована, нико није у стању да се у његовој архиви ориентира, и немогуће је да се нађу акта која треба да се консулгирају. А ако је архивар Милован ту, а та

се акта ипак у његовој архиви не налазе, тад треба да се учине извиди по свим осталим многобројним архивима. — Али то је само једна од најмањих манб те децентрализације централизма. Главна је мана у томе што се администрација у појединим оделењима нерационално и неоргански цепа, док се та оделења развијају у одсеке и пододсеке, а сваки од тих одсека и пододсека тежи за добијањем што веће самосталности и што шире компетенције, сваки од њих хоће да добије свог шефа (или зар сваки чиновник коме то успе тражи да постане шеф неког одсека?), и сваки шеф настоји да стекне што већи делокруг рада и што већу важност, и да добије своје чиновнике, свој деловодни протокол, свог архивара и свог дактилографа. И то се тако развија у безконачност, са сталним повећањем трошкова и растењем елемената који замршују прегледност и јасноћу администрације; надлежности појединих одсека се испреплићу, по два или и по више одсека раде на једном истом послу, без континуитета и врло често протусловно међу собом, и кад се узме у обзир да има доста велики број послова при којима су интересоване разне административне гране, па кад у свима њима настану такве забуне, може се лако замислити бабилонство које отуд произилази. Зашто се све то дешава? Просто за то што код нас нема органских закона који одређују компетенцију колико појединих одељења неког надлештва, толико и појединих чиновника који су у њима запо;лени, и што нема оних апсолутно потребних „Пословних регламана" (Оезсћаћб-ОпЈпип^еп) који тачно прописују како се имају да свршавају поједини послови, ко их има да свршава и у ком року, како имају да се држе архиче, како имају да се држе регистри у појединим одег>ењима, какви имају да буду односи између појединих одељења, и како има да се контролише и држи у евиденцији рад појединих чиновника. Пословни регламани треба да врше улогу машине која хвата чиновнике у свој сплет (еп^гепа^е) и гони их путем којим морају да иду да би свршавали гшслове који су им иоверени, тако да се њихов рад може увек најлакше да контролише. Уз то треба да се тим регламанима одреде и рокови за које треба да се поједини послови свршавају и санкчије против пренебрегавања тих рокова. То би била тако рекућ машинска улога тих регламана. Претпостављени чиновници пак имаће да оцењују начин како се чиновнички персонал креће у сплету регламана и какав рад даје.