Branič

Страна 78

.БРАНИЧ

Број 1—9

У колико се тиче територије надлежности овога Суда, Касациони Суд сматра, да је тиме, у погледу ових дела — специално оних из чл. 1. као најважнијих — учињено једно важно одступање од позитивног закона о крив. суд. пост. по коме се деликти из гл. IX општег казненог законика (§§ 83 и слични) суде од стране редовнчх судова по теорији принудних заколских доказа (гл. XVII — §§ 220—239. зак. о крив. суд. пост.) и да се то одступање састоји у томе, што се редовном суду даје једно право, које код нас сада има поротни суд као такав (чл. 27. и 30. закона о пороти), а којеје право закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави назвао суђењем „по слободном судијском уверењу", и које право наш закон о пороти схвата као „ уверење ", које поротници прибављају „из укупног извиђања и прибраних доказа као и познавања ствари", при чему су поротници дужни да „покажу своје разлоге, на којима своје мишљење заснивају" (чл. 30. зак. о пороти). Закон о пороти вели још и следеће (чл. 27): „уверење своје о томе, је ли оптужени доиста крив или није, црпеће из доказа, који су на главном претресу извиђани и из познлвања ствари". „Слободно судијско уверење" из закона о заштити јавне безбедности није ништа друго него ово „уверење", на које мисли закон о пороти и оно се односи само на кривичну одговорност оптуженога а кривично дело, које иначе мора бити доказано по прописима закона о општем кривичном судском поступку. Закон о пороти у чл. 43. казао је да за „све, што овим законом није друкчије наређено, о делама, која пред поротни суд долазе, вреде наређења кривичног поступка". — Исто је случај са законом о заштити јавне безбедности. Он је задржао у важности све одредбе општег нашег закона о крив. суд. пост. изузевши оне, који говоре о принудној доказној теорији у погледу утврђења крив. одговорности. Исто као н закон о пороти, он овде даје државним судијама, самим без поротника, оно право, које им заједно са поротницима даје пред поротним судом. Постојање кривичног дела мора да буде утврђено на начин како то позитивни закон о крив. суд. пост. предвиђа, а кривична одговорност се утврђује пред поротом по уверењу поротног суда, а пред овим државним судом „по слободном судијском убеђењу". Оба суда морају да даду разлоге за своје слободно убеђење, јер оно не сме да буде безразложно. Чл. 19. закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави није, према томе изменио § 243. од. I кривичног суд. пост. односно ту постављених захтева за примену

смртне казне. Исто тако као пред поротним судом и овде „кривица" одн. кривична одговорност оптуженога мора бити, „законо" т. ј. по закону доказана признањем оптуженога — како то захтева § 225. крив. суд. пост., или исказима заклетих сведока — како то захтева § 229.'крив. суд. пост. — пошто је у оба случаја „само дело " — инкриминисана радња — по свима нужним околностима иначе законо доказано. У погледу доказа постојања дела не може бити убеђења ни слободе. Да чл. 19. закона о зашт. јав. безбедн. и пор. у држави није изменио § 243. крив. суд. пост. види се из чл. 20. истог закона, где је речено које све „противне одредбе" и из којих закона — противне овом закону имају престати да важе, а међу тим законима и одредбама не помиње се закон о крив. суд. пост. Касациони Суд сматра да Првостепени и Апелациони Суд по чл. 19. зак. о зашт. јав. безбедности имају право слободног судијског убеђења само у погледу утврђивања кривичне одговорности: је ли оптужени учинилац извесног дела и је ли за исто крив, а да у погледу утврђивања постојања самог дела, као таквог, не може бити слободног убеђења, јер дело има да буде доказано како то захтева закон о крив. суд. пост. Према томе, не може опстати ни изложено схватање нижих судова, као да они по слободном судијском уверењу, увек и у сваком случају, могу ценити постојање признања као доказног средства. Јер та слободна оцена признања као доказног средства ограничена је и по овом закону у случају примене смртне казне, сходно § 243/1 крив. суд. пост. Суд може у границама примене слободног убеђења изрећи одлуку о кривичној одговорности на основу признања, које нема све услове из § 225. крив. суд. пост., али не може изрећи осуду на смртну казну, ако то признање нема услове из § 225. крив. суд. пост., јер наше законодавство хоће да примену смртне казне изрече само на потпуној извесности, а не по стеченом убеђењу основаном на слободи судијског схватања. На основу изложеног Касациони Суд сматра, да је потребно да Апелациони Суд понова у смислу ових примедаба оцени, да ли према горе именованим оптуженим има места примени смртне казне, с обзиром на неокрњену важност § 243./1 крив. суд. пост., који није измењен чланом 19. закона о заштити јавне безбедности и поретка у држави и који за њену примену тражи признање у смислу § 225. крив. суд. пост. Зато, а на основу § 247. крив. суд. пост. Касациони Суд ништи поменуту пресуду