Branič

Страна 296 ,Б Р А Н И Ч' Бројб

У §-у 375 а. казн. зак. вели се: „Ко самовласно (без насиља) завати и присвоји што од земље општинске или правитељствене, или општенародне, томе да се одузме што је заватио, учињену штету да накнади и да се казни од три до тридесет дана затвора, па потом да се упути да код суда подигне редовну тужбу противу оног. у кога се државини земља затекла, ако мисли да на исту јаче право има. „Овако ће се поступити и са оним, који би приватно какво добро на горњи начин заузео, као и са оним, који туђу ливаду прекоси, њиву преоре, прекопа. жито с туђе њиве или ма каказ плод обере, покупи и т- д. у колико последње не би у други вид кривица прелазило. . Према тексту прописа, ово дело постојаће, дакле, ако се радња извршења састоји у самовласном остваривању свога фактичког или мнимог права (арг. из: „ако мисли да на исту (земљу) јаче право има''), и то искључиво једном од побројаних делатности. а не и каквом другом; у противном имало би се посла са којим другим кривичним делом (арг- из: „у колико последње — збирање плодова — не би у други вид кривица прелазило"). Испитујући сада у Кривичном Законику постоји ли који пропис који обухвата (предвиђа) ово дело, ми наилазимо само на § 383 који гласи: „Ко самозласно себи прибавља какво своје цмовинско право, казниће се затвором до три месеиа или новчано до 3000 динара". Разлика, међутим, између ова два прописа јасна је, само* ако се они дубље проуче и правилно протумаче. У прзом случају, радња извршења састоји се. с једне стране, у самовласном остваривању свога права, било да оно у истини потоји, било да извршилац само оправдано претпоставља да оно постоји; с друге стране, у делагностима. тачно одређеним, којима се оза прево остварује. У другом пак случају, радња извршења састоји се само у самозласном прибављању (остваривању) сиога имовинског права у опште, дакле ма ко.јег имовинског права, али које, у сваком случају, као пра.во. мора постојати- Не припада ли извршиоцу ово право, не може ни овога кривичног дела бити, већ неког другог, без обзира на то што би се, евентуално, према учиниоцу мождг могао применити § 20 крив. зак. Као што, мислимо, јасно излази, пропис §-а 383 крив. зак.,. не обухвата § 375 а- казн. зак., јер је први генерални пропис, а други је специјални, поред разлике о постојању самог права. Са овим схватањем не слаже се и г. Лаза Урошевић, касациони судија, који, у коментару §-а 383 крив. зак., вели: 1) да тај пропис предвиђа кривицу у случају кад је ко повређен у своме имовинском праву, дакле у праву које му заиста припада,. пли мисли да је повређен, т. ј. мисли да му то право заиста прппада; и 2) да, пошто закон ништа не вели које право треба да је у питању, на покретном или непокретном добру, то се има