Branič

272

„Б Р А Н И Ч'

мно)го се чешће дешава, да тужилац ме може да докаже својс несумњиво право својине на "спорвом објекту. Чим тота нема, онда је јачи држашац па макар и немао дугогодишњу државиму! — будући да се савесност претпоставља. Често је судска пракса у овоме питању погрешна. Наиме, или се пребаци терет докавивања о сснору прибављања државине на туженог, или се изискује од њега да докаже непрекидну) државину. Често ранија државииа сдноси над садашњом државином. У ствари, решава се у -спору поведеном за својиаду, државинаки спор. У овоме што смо казали о својинској тужби, треба правити разлику кад је реч о тужби за повраћај својине и о убаштињењу. О првом случају) говори § 218 и § 219 срп. гр. зак. Ако: тужилац успе да докаже своје право својине на спорном предмету као и да га тужени безправно! држи, онда ће суд то његово прав.О' констатовати пресудом. Последица тога је осуда туженота на повраћај имања. Но( таква пресуда не веже трећа лица. Она вреди само за странке. Ово долази отуда, што циљ тужбе и није био да се утврди тужиочево апсолутно право својипе према свима, већ само према туженоме. Даље, тужени може својом невичношћу изгубити парницу. Најзад, спо!р ће. се пресудити према поднетим доказима који у многоме зависе од странака. На против, код убаштињења другојачији је захтев молиоца, па према томе и поступак да му се изда несумњив дсказ о његовом праву својине на извесном објекту. Да би суд удовољио овоме захтеву, о!н се и по званичној дужности упушта у оцену свих поггребиих елемената за стицање својине. Осим тога, очекује путем публикације, евентуалне приговоре трећих лица, које такође мора узети у обзир. Ми разумемо!, да се по нашем позитивном српском праву, сво1јина може стећи одржајем. У том случају, такав прибавилац мора доказати све потребне реквизите за прибављајућу застарелост. Сама неупотреба права својине на једнај ствари, није услов за њено губљење. Својина као апсолутно право је незастариво:, али се може изгубити, ако на супрот неупотреби, постоји воља држаоца, да спорни објекат држи у своје име за, време од двадесет и четири године. За аквизитивну застарелост примењују се одредбе §§ 926 и 929 у вези §§ 200 и 201 срп гр. зак. За екстинктивну застарелост вреди одредба § 930-а у вези § 223 срп. гр. зак. V — Имајући у виду напред изложена гледишта по питању примене закоиских одредаба које се односе на аквизитивву и екстинктивну застарелост, изложићемо неколико типичних случајева и изнети предлоге каква би одлука требала по( њима да се донесе. Пример: Тужилац тврди да му тужени бесправно држи спорно добро', Тражи да; се држалац истисне. Као. што видимо, тужилац наводи, да на спорном објекту полаже право сво^јине и по том основу истиче тужбени захтев. Значи, примио 1 је на себе да дскаже две чињенице: Своје несумњиво право својине и да спорно до1бро тужени, према томе, бесправно држи. Ово је својинека тужба. Захтев за повраћај својине (§ 218 и § 219 срп. гр. зак.). Ако тужилац не докаже својкну на) спорном добру — биће одбијен од тражења. Ранија државина тужиоцу не може' користити, јер се сваки држалац сматра за поштеног држаоца.