Branič

О ЗАХТЕВУ ЗА ЗАШТИТУ ЗАКОНА

485

Др. Душан Пгић, врховни државни тужилац код Касационог Суда у Београду. © ЗАХТЕВУ ЗА ЗАШТИТУ ЗАКОНА Наш нови законик о судском кривичном поступку од 16. фебруара 1929. године предвиђа у §§ 41/2 и 357, 410/2, 448/3 к. п. могућност подношења Касационом Суду захтева за заштиту законаодстране Врховног државног тужиоца против правоснажних одлука и поступка кривичних судова којима је повређен закон. Ово „правно средство" како је тај захтев назвао законодавац, (§ 41/3 к. п.) нису познавали сви ранији закони о судском кривичном поступку који су до доношења јединственог законика о судском кривичном поступку за целу нашу Државу важили у лојединим њеним иравним подручјима. Нарочито ту институцију није познавао законик о судском кривичном поступку за Краљевину Србију ни онај за Краљевину Црну Гору, док је међутим ова била предвиђена законом који је важио у Хрватској, као и онима који су важили у Босни и Херцеговини, у Војводини и у Далмацији и Словеначкој. „Та се институција звала: ииштавна .жалба на одбрану закона". Баш зато, нарочито у оним крајевима у којима та институција није била раније законом предвиђена, јавност није ни довољно упозната са природом овог правног средства и дејством које оно може да има у поједином случају. То се да закључити из разних претставки итересованих странака, па више пута баш и правника, јер се често тражи подношење захтева за заштиту закона у очекивању извесног дејства, које такав захтев не може никако да има. Сматрали смо зато, да је ради обавештења јавности потребно, да-се по овом питању каже неколико речи. Захтев за заштиту закона је: правно средство прописано законом — којим Врховни државни тужилац може — ао службеној дужности или ао налогу Министра Правде нападати — у Касационом Суду — аравноснажне одлуке и поступке — кривичних судова — којима је закон аовређен. (§ 41/2 — 357 и 410/2 к. п.) Кад законодавац назива захтев за заштиту закона „правним средством" (§ 41/3 к. п.) а не „правним леком", то се он и поред тога што је о њему реч у Глави двадесетој законика о судском кривичном поступку — која говори о правним лековима против судских одлука — не може сматрати редовним правним леком — као што су то „жалба" (§ 328 к. п.) (непотпуни) „призив" (§ 332 к. п.) „ревизија" (§ 335 к. п.) и (потпуни) „призив" (§ 390-392 к. п.), већ је он нередовни правни лек. Ево зашто: законом допуштене горе наведене „правне лекове" (жалбу, ревизију, призиве)може употребити само тужилац и окривљеник (дакле странке), у колико закон ово право не даје и другим лицима или ако то право не ограничава(§ 324 к. п.). Они су зезани за законом утврђене рокове, најзад њима се могу нападати одлуке судова, које још нису постале правоснажне. Захтев за заштиту закона међутим може да поднесе само Врховни државни тужилац при Касационом Суду; подношење није