Branič

272

.БРАНИЧ"

имао да поступи у свему као и са меницом а што ћемо детаљније видети доле. Не можемо сматрати тачним поменути закључак г. Л да наш законодавац чини разлику између застарелости тражбине и меничне застарелости те да код пове дозвољава да суд исту по службеној дужности оцењује, а код друге не дозвољава, — са разлога што се меничном застарелошћу не гаси само „менична строга обавеза", како наводи г. Л., већ се гаси тражбина по тој меници, дакле исто као и остчле тражбине о којима је реч у § 642 Гр. п.п. Истина по § 85 мен. зак., на који се позива и г. Л., ималац менице може своје тражбено право да остварује и по истеку рока за меничну застарелост, али то само противу трасанта и акцептанта чија се менична обавеза услед застарелости гаси и то само у случају ,,ако су се ози на његову штету неоправдано обогатили". Као што се види по § 85 мен. зак. протеком рока за меничну застарелост менична се обавеза не преобраћа у облигациону обавезу, као што наводи г. Л. да се ту има применити застарелост из грађ. зак. за облигациони дуг по коме овај дуг застарева за 24 год. Напротив, у истом § 85 мен. зак. став. 2, прописано је да овај захтев имаоца менице засгарев_а за три године. Шта више по истоме пропису тужби за неоправдано обогаћење има места само против трасанта и акцептанта, а против осталих меничних обвезника нема места овом тражењу, те према томе обавеза осталих меничних потписника дефинитивно се гаси истеком меничне застарелости. Неумесно би било у овоме случају позивати се на § 928 ж. грађ. зак. јер тај пропис у своме другом ставу само доводиу сагласност свој први став са прописима §§ 166 и 167 трговачког законика, међутим ови прописи трговачког законика укинути су §-ом 113 тач. 7 меничног зак., а наређење §-а 928 ж. грађ. зак. ст. 2, замењено је наређењем поменутог прописа § 85 мен. зак. Према томе тешко је узети да је наш законодавац у Грп.п. чинио разлику између застарелости тражбине и меничне застарелости онако како г. Л. то наводи, јер се у ствари ове две застарелости међусобно не разликују по своме дејству, па би отуда суд, ако би био овлашћен да по службеној дужности цени једну од њих, по истој логици требао да цеии и другу. Из свега овога ми изводимо закључак, да је и у поступку у меничним и чековним споровима суд дужан по службеној дужности да цени да ли је у питању тражбина поотив које се може истаћи приговор застарелости или не; па ако јесте онда да ту могућност третира као процесну претпоставку услед које нема места издавању меничног платног налога. У томе случају суд би имао не да одбије тужбени захтев, већ да одреди рочиште за усмену расправу по § 648 Гр. п.п. ако томе има места, а ако томе нема места онда ће се тужба одбацити. У овом последњем случају тужбени захтев се и не додирује, јер нема потребних процесних претпоставки нити за издавање меничног платног налога, јер постоји могућност истицања застарелости тражбине, нити пак одређивању рочишта за усмену расправу, јер за то тужба није погодна. Нема разлога с обзиром на поменуте закон-