Branič

366

„Б Р А Н И Ч"

фирме Л. укинут јв закључком Апелационог суда од 30. јуна 1936. год. Пл. 881 и у том је закључку констатовано, да је исплата депозита неправилно извршена. Претставник фирме Л. тужио је државу Краљевину ЈугославиЈу и тражио пресуду, по којој је држава дужна да положи у депозит код Трговачког суда износ у 87.244.95 дин., колико је по закључку истог суда неправилно исплаћено адвокату М. на име заступничке награде. Тужена страна у одговору и на расправи навела је, да је тужба неуредна, јер је тужилац у смислу § 78. Закона о чионвницима био дужан да управи тужбу противу државних службеника, чијом му је одлуком причињена штета и противу државе а не само да тужи државу. Осим тога истакла је, да је тужбено тражење неумесно а и кад би му имало места, оно је застарило. Окружни суд за град Београд донео је пресуду од 10 септембра 1937 г. По—278/37. којом је задовољио тужбени захтев, стављајући у дужност држави да поменуту суму положи у депозит са ових разлога: (Здмеравање адвокатске награде врши се по прописима ванпарничног поступка али одлуке о томе немају материјалну правноснажност, пошто је учесницима овог ванпарничног поступка дато право да путем парнице измене правни однос, који је био предмет ванпарничне судске одлуке —■ § 16. ванпарн. поступка и § 29. Закона о адвокатима. Према томе извршно оделење Управе града Београда није имало законског ослонца да на основу закључка Апелационог суда Пл. 145/36. о одмеравању награде, приступи извршењу у смислу § 466. гр. с. п. за Краљевину Србију. Али, кад је то већ учињено под ограничењем, коју у поступку извршења узабрањује, не исплаћује никоме до окончања спора, о праву на исплату, па ипак актом својим наложило исплату са образложењем да ово чини пошто је поверилац, адвокат М. извршним закључком Апелационог суда Пл. 145/36. о одмереној му награди забрану оправдао, Трговачки суд био је дужан оценити умесност налога и саслушањем странака по депозиту извидети, да ли су странке у ванпарничном поступку о одмеравању награде расправиле сво,; однос по тражењу исплате адвокатског хонорара или су задржале себк право парнице, па тек по том донети своју одлуку. Ово у толико пре што је својим закључком по истом депозиту Р. 992/35.—34. наложио странкам; да питање исплате из овог односа расправи спором а осим тога ни извршш! власт није тражила безусловну исплату, већ, ако не стоје на путу каквг: законске сметње. Како је Трговачки суд противно поступио и исплату наре дио одлуком од 7 априла 1936 г. Р.-992/35. која је исплата и извршена, то потребно, ради правилне оцене питања, да ли адвокат М. има право ш; исплату из овог депозита своје адвокатске награде у овом износу или не, Да се ствар врати у првашње стање — § 818. грађ. зак. тиме, што ће исплаћени депозит вратити у депозит суда. По оцени питања да ли на туженој држави лежи дужност да стављањем у депозит спорне суме ствар пбстави у првашње стање, суд је нашао: По чл. 25. Закона о судијама сваки грађанин има право да подиже код редовног суда ту>кбу противу државе због штете, коју му је нанео Судија нри вршењу службене дужности. Како се пак из акта види да су судије Трговачког суда одлуком Р.-992/35. дакле при вршењу службене дужности наредили односну исплату, којој исплати није било места пре него што се раСправи спорно питање између корисника депозита фирме Л. и адвоката М. о томе да ли адвокат М. има право и у којем износу да се из овог депозита наплати, то је учињеном исплатом нанета штета корисниику депозита смањењем вредности истог. То пак, што је отсек за извршење Управе града Београда по тражењу адвоката М. узео у поступак и наредио извршење и у цил>у наплате одмереног адвокатског хонорара одмерени износ узаоранио решењем својим бр. 19257 од 23 маота 1936 г. све на основу закључка Апелационог суда Пл. 145/36 без утицаја је на правилно пресуђење овога спора с разлога, што суд налази, да извршни отсек на основу овакве одлуке Апелационог суда није имао приступити извршењу са већ изнетих разлога. Суд је ценио и навод тужене државе, да је тужба неуредна, јер тужи захтев није управљен у смислу § 78. Зак. о чиновн. и противу оних државних службеника, чијом је одлуком причињена штета, па је нашао да Је неуместан чл. 2о. Закона о судиЈама редовних судова. Исто тако ценио Је и МдтериЈално правни приговор застарелости, па Ј'е нашао, да ј'е неоснован